Споменици и улице Београда - сећање на Други светски рат

Споменици и улице Београда - сећање на Други светски рат

1945 2025

истраживачки радови ученика 8. разреда ОШ "Јован Дучић"

1945 2025

80 година од ослобођења у Другом светском рату

Пред вама су истраживачки радови ученика 8. разреда, настали поводом обележавања 80 година од ослобођења у Другом светском рату. Називи улица и споменици Београда сведоче о важности ове победе у рату и значају антифашизма. Неговањем културе сећања, чува се и сећање на поднете жртве у рату и подсећа на важност борбе за слободу и једнакост за све. Радови ученика су део активности у оквиру рада на пројекту „Сведоци говоре, споменици памте, последице упозоравају... више од 80 година“ насталих у току школске 2025/2026. године.

Садржај

1945 2025

Десет авијатичара

Народних хероја

Марије Бурсаћ

Спомен парк Јајинци

Наде Димић

Увод

11. страна

19. страна

23. страна

15. страна

5. страна

8. страна

Антифашистичке борбе

Споменик страдалим пилотима

Иве Лоле Рибара

Гробница народних хероја

Јелене Ћетковић

Коче Поповића

6. страна

10. страна

17. страна

13. страна

21. страна

25. страна

1945 2025

Садржај

Рада Кончара

Мије Алексића

Милентија Поповића

Менора у пламену

Косте Нађа

Булевар маршала Толбухина

Николаја Кравцова

27. страна

36. страна

32. страна

45. страна

41. страна

50. страна

54. страна

Саве Ковачевића

Здравка Челара

Ане Франк

Генерала Жданова

Мисије Халијард

Диане Будисављевић

Булевар Пека Дапчевића

29. страна

34. страна

40. страна

43. страна

52. страна

57. страна

47. страна

1945 2025

Улице и споменици нашег града названи по значајним историјским догађајима и личностима из Другог светског рата

Улице нашег града су назване по многим значајним историјским личностима и догађајима из Другог светског рата. Београд, као главни град Србије, има богату историју која се одражава у свим његовим деловима, а нарочито у улицама које чине мрежу овог града. Улице нису само функционалне, већ су и носиоци историје, културе и идентитета града. У Београду доминирају улице које су добиле називе по важним историјским личностима, народним херојима, књижевницима, војводама и генералима (нпр. улица Иве Лоле Рибара, Андрићев венац, Улица десет авијатичара, итд). Поред значајних историјских личности са овог подручја, улице Београда данас носе имена и совјетских генерала и маршала који су одиграли важну улогу у ослобођењу града током Другог светског рата (нпр. улица Маршала Толбухина, улица Генерал Жданова, улица Маршала Бирјузова, итд.). Осим по знаменитим писцима или борцима ЈНА, један од трендова комунистичких власти у Београду било је и именовање улица по значајним датумима (нпр. 27. март, 7. јули, 29. новембар... иако је већина ових назива касније измењена у називе по другим историјским личностима из српске историје). Теодора Миловановић 8/2

Улица Антифашистичке борбе

Антифашистичка борба представља један од најважнијих и најсветлијих делова историје човечанства. Настала је као одговор на појаву и ширење фашизма и нацизма, идеологија које су у првој половини двадесетог века угрожавале мир, слободу и достојанство милиона људи. Током Другог светског рата читав свет се поделио на силе Осовине које су шириле зло и мржњу и антифашистички покрет који је устао да то зло заустави. Фашизам је почео у Италији под вођством Бенита Мусолинија, док је у Немачкој Адолф Хитлер створио нацистичку диктатуру засновану на расизму и антисемитизму. Њихова идеја била је да освоје свет и да униште све који се разликују. У таквом времену обични људи, војници, радници и студенти широм Европе и света устали су против тираније. То је била антифашистичка борба, борба за слободу, за живот и за човечност. У многим земљама развили су се покрети отпора. У Француској је деловао покрет Резистанс, у Италији партизани су се борили против фашистичког режима, док је у Пољској и Грчкој народ организовао устанке против окупатора. Совјетски Савез је одиграо огромну улогу у поразу нацистичке Немачке, подневши највеће жртве и извојевавши пресудне битке попут Стаљинградске. Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Кина такође су дале велики допринос у савезничкој борби која је на крају довела до коначне победе над фашизмом 1945. године. У Југославији антифашистички покрет је био изузетно снажан.

Партизани предвођени Јосипом Брозом Титом организовали су се у Народноослободилачку војску и водили борбу против окупатора и домаћих издајника. Њихов циљ није био само ослобођење земље већ и стварање новог, праведнијег друштва у којем ће сви народи живети равноправно. Током те борбе народ је показао огромну храброст, истрајност и солидарност, а многи су своје животе дали за слободу будућих генерација.Значај антифашистичкие борбе не може се мерити само војном победом. Она је заувек променила свет, поставила темеље мира, међународне сарадње и поштовања људских права. Антифашизам је постао симбол борбе против сваког облика насиља, дискриминације и неправде. Он нас учи да слобода никада није загарантована, већ да се за њу увек мора борити.Данас готово сваки народ има своје хероје и споменике антифашистичке борбе. И у Београду се дух тих времена чува кроз називе улица и насеља. Улице као што су Браће Јерковић, Булевар ослобођења и многе друге носе имена по јунацима и догађајима из Другог светског рата. Оне нас свакодневно подсећају на храброст људи који су устали против окупатора и дали живот за слободу. Те улице нису само имена на таблама, оне су успомене и захвалност читавог народа према онима који су веровали у правду и бољи свет. Литература: Википедија

аутор: Растко Касалица 8/4

Улица Народних хероја

Улица Народних хероја налази се у Новом Београду. То је једна од важних улица у овом делу града и кроз њу свакодневно пролази много људи. У близини се налазе школе, вртићи, продавнице и стамбене зграде, па је улица важна за живот становника овог насеља. Назив улице се односи на људе који су се истакли у борби против фашизма током Другог светског рата. Они су ризиковали своје животе како би се изборили за слободу и мир. Држава им је после рата доделила титулу „Народни херој“, а многи градови у Србији дали су називе улица у њихову част. Иако у самој улици нема посебног споменика, њено име је један вид сећања на хероје који су дали свој допринос ослобођењу земље. Такви називи улица помажу да се важни историјски догађаји и личности не забораве. Они нас подсећају на храброст, пожртвованост и борбу за слободу.

У Новом Београду постоји више улица које подсећају на Други светски рат и народноослободилачку борбу. То показује да је овај део града настао након рата и да својим именима улица чува сећање на тај период. Литература: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Улица_народних_хероја_(Београд) https://www.planplus.rs/beograd/ulica/narodnih-heroja/20528 https://forum.beobuild.rs/threads/po-kome-su-neke-ulice-dobile-ime.3149/page-8 https://www.ilustrovana.com/heroji-nasih-ulica/

аутор: Лена Дамњановић 8/3

Гробница народних хероја на Калемегдану

Један од споменика учесницима у Другом светском рату поред кога често пролазим је Гробница народних хероја на Калемегдану. Гробница је саграђена 1948. године испод бедема Београдске тврђаве. У њој су сахрањена велика имена из Другог светског рата: Моша Пијаде, Иво Лола Рибар, Ђуро Ђаковић и Иван Милутиновић. На зиду на којем се налазе њихове бисте стоји натпис чувене реченице ,,Смрт фашизму – слобода народу”.

аутор:Искра Орловић 8/3

Улица Десет авијатичара

Шестог априла 1941. године Немачка је напала Краљевину Југославију и тада је Немачка нанела казну Краљевини Југославији због нагле промене југословенске спољне политике. Тај рат је познат као Априлски рат. Била је то тешка ноћ из које се наши пилоти нису вратили. Улица на Коњарнику носи назив „Десет авијатичара“ и чува успомену на хероје, које су своје животе дали за отаџбину. Прича почиње од једне наизглед мирне вечери у кафани „Руска лира“ у центру Београда, где су се иначе окупљали наши ваздухопловци. Тако је петог априла тадашња авијација Краљевине Југославије, је тог дана у преподневним часовима долетела из Мостара. Но, како су стигли у главни град, при првим вечерњим часовима, пилоти су полако пристизали у кафану. Наизглед весело и опуштено вече, срећни што су се вратили у Београд, у пола сата иза поноћи прекинуо је звук звона фиксног телефона. Конобар је подигао слушалицу, а пилоти су нетремице гледали у њега да чују оно што су цело вече, на жалост, ишчекивали.

Конобар је позвао Милоша Жуњића команданта авијације да се јави на телефон, а са друге стране жице стигла је наредба да дођу одмах на аеродром у Земуну и да се припреме за полетање и одбрану престонице. Сунце је почело да излази на аеродрому пилоти су већ били ту, авиони су били упаљени, мотори су се грејали, све се спремало за полетање. Само пола сата касније „Служба ваздушног осматрања“ дала је сигнал за узбуну и јавила да многобројна формација немачких бомбардера, прелеће границу и лети ка Београду. Били су подељени у две војне формације, једна је летела дуж Тисе ка Београду, а друга дуж Дунава. Наши пилоти кренули су да трче ка својим авионима, потом су се винула у небо, где је отпочела страшна борба. Бомбе су почеле да падају на Београд. Пилоти шестог ловачког пука успели су да оборе 47 немачких авиона. Авион капетана Милоша Жуњића је био погођен, али он је успео да се катапултира из авиона, међутим није био бржи од немачких митраљеза. Изгубио је живот тог шестог априла. Ови храбри пилоти летели су да би заштитили главни град, иако су знали да готово немају шансе против тако велике силе. Погинули пилоти били су: Милош Жуњић, Михо Клавора, Владимир Горуп, Бранислав Тодоровић, Карло Штрбенк, Добрица Новаковић, Јован Капешић, Миливоје Бошковић, Душан Боричић и Милутин Петров. Априлски рат завршен је 17. априла 1941. године капитулацијом Краљевине Југославије.Литература (преузето са): https://www.011info.com/upoznaj-beograd/ko-su-bili-deset-avijaticara-i-zasto-jedna-ulica-na-konjarniku-nosi-ime-bas-po-njima

аутор:Дуња Грабовац 8/1

Споменик пилотима страдалим 6. априла 1941.

Налази се на Земунском кеју поред некадашњег хотела Југославија. Подигнут је у част 11 пилота Краљевског ратног ваздухопловства који су погинули бранећи Београд од немачког бомбардовања. Израдио га је Миодраг Живковић, српски вајар. Откривен је 1997. године 6. априла на 56. годишњицу бомбардовања Београда. Направљен је од бронзе и камена. Висине је око 8 метара. Споменик симболизује пилоте како својим телима пробијају гранитни блок – као метафора борбе против надмоћног непријатеља.Пилоти којима је посвећен споменик: Милош Жуњић Живица Митровић Михо Клавора Јован Капешић Душан Борчић Добрица Новаковић Бранислав Тодоровић Милутин Петров Карло Штрбенек Владимир Горуп Миливоје Бошковић

Храбри пилоти били су запостављани годинама као припадници Краљевског ратног ваздухопловства. Тек 1997. године, после 56 година, подигнут им је споменик какав заслужују. Изузетну храброст и родољубље потврдили су супростављајући се далеко надмоћнијем непријатељу. Литература: Б. Димитријевић и М. Мицевски, Краљевско ваздухопловство 1912-1945. Google Earth

аутор:Викторија Ђукић 8/2

Улица Наде Димић

Улица Наде Димић налази се на подручију општине Земун. То је улица у којој се налазе школе и други значајни објекти. Нада Димић била је млада партизанка пркосног погледа и чврстих политичких уверења, упамћена по скромности, непоколебљивости и храбрости, која ни по цену живота, после крвавих пребијања у мемљивим казаматима, није открила властито име и одала ратне другове. Нада Димић, револуционарка и југословенска антифашистичка боркиња из Другог светског рата, живела је за комунистичку идеју, а страдала је са непуних 19 година, под лажним именом, марта 1942. у усташком логору Стара Градишка. Била је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и забрањене Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а и једна од првоборкиња Сисачког партизанског одреда, прве такве герилске јединице у окупираној земљи. Временом је надрасла изворни значај и није више перципирана само као хероина комунистичког покрета и отпора фашизму него знатно шире, као пример храбре, младе жене која се борила, не само за властита, већ и права неких других потлачених мањина.

Тачан датум њене смрти није тачно утврђен јер усташе током Другог светског рата нису водиле прецизну евиденцију жртава и фалсификовали су датуме. На сајту Спомен подручја Јасеновац један од извора упућује да је убијена 17. марта, док се у књизи Гојка Марчете „Нада Димић - животни пут и револуционарно дело" као датум смрти наводи 23. март 1942. Орденом народног хероја постхумно је одликована 5. јула 1951. године. Она је постала вечна инспирација и симбол неуморног и бескомпромисног отпора, многих феминисткиња и антифашистичких активисткиња. Литература: https://www.bbc.com Гојко Марчета „Нада Димић - животни пут и револуционарно дело" https://www.antifasisticki-vjesnik.org https://sr.wikipedia.org/sr

аутор:Сара Петровић 8/2

Улица Јелене Ћетковић

Улица Јелене Ћетковић у Београду носи име по храброј жени која је својим животом показала колико је важно борити се за правду и слободу. Ова улица се налази у Старом граду и помаже нам да се сећамо људи који су својим делима оставили траг у нашој историји.Јелена Ћетковић је рођена 1916. године на Цетињу у Црној Гори. Са седамнаест година постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и активно је учествовала у борби против тадашње власти. Као малолетница више пута је била хапшена, мучена и злостављана у полицији. 1935. године постала је чланица Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и учествовала у познатим Белведерским демонстрацијама на Цетињу. Од 1938. године Јелена је живела у Београду, где је уписала Учитељску школу и наставила да активно ради у КПЈ. Највише је учествовала у активностима везаним за права жена и омладине, а позната је постала по акцијама које су имале циљ да жене добију право гласа на изборима у тадашњој Краљевини Југославији.

Такође је учествовала у бројним демонстрацијама пред почетак Другог светског рата, борећи се против приступања Тројном пакту. У окупираном Београду наставила је са антифашистичким активностима и учествовала у илегалним акцијама против окупатора. Радила је и у тзв. Ужичкој републици, као и у партизанским јединицама у Чачку и Ужичком срезу. У јануару 1942. године вратила се из Ужица у Београд и постала секретар Месног комитета КПЈ, као један од водећих илегалаца у окупираном граду. Почетком марта исте године локалне полицијске власти, уз помоћ шпијуна, ухапсиле су Јелену са намером да је муче како би открила планове КПЈ-а. Јелена је била изложена страшном физичком насиљу и свакодневном мучењу, али није издала ниједног свог саборца. Одлучено је да буде пребачена у страшни нацистички логор Бањицу, у тзв. „собу смрти“, што је јасно показивало каква ју је судбина чекала. Током боравка у логору, Јелена је од делова своје одеће и косе направила малу лутку у црногорској народној ношњи као успомену својој мајци. Након године проведене у Бањици, стрељана је маја 1943. године у Јајинцима код Београда. После рата проглашена је народним херојем и у Југославији је постала симбол неустрашивости, храбрости и херојског понашања. Данас нас улица која носи њено име подсећа на њену жртву и храброст. Јелена Ћетковић је пример млада жене која је својим животом показала колико је важна борба за слободу. Литература: https://gi21maj.com/biografija-jelena-cetkovic/ https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Јелена_Ћетковић

аутор:Јована Анџић 8/3

Спомен-парк Јајинци

Спомен-парк „Јајинци“ налази се на подручју београдске општине Вождовац, смештен je на 11. километру пута за Авалу. То jе било место највећег страдања недужног становништва на територији окупиране Србије током Другог Светског рата. Таj Спомен-парк jе био отпочет 7. jула 1951. године. Уређење Спомен-парка jе било установљено 1960. године и 1988. усвојено је реализовано решење монументалног споменика, аутора академског вајара Војина Стојића. Аутори споменика били су академски вајар Стеван Боднаров и архитекта Леон Кабиљ.Током Другог светског рата Трећи рајх jе напао на Пољску, 1. септембра 1939. године и називали су га „тотални рат“. Било jе страшно време, када су силе Осовине водили рат, била jе патња, глад, страх и много смрти, коjи су доживиле од 1941. до 1944. Године и становништво Србије и Београда преко читавог система затвора, логора и стратишта. Одмах након уласка немачких окупационих трупа у Београд, 12. априла 1941. године, почеле су репресалије над становништвом. Уведена је пракса сталног држања таоца и претњи њиховим стрељањем ако се на било који начин пружи отпор окупатору. У београду су били основане логори Топовска шупа и Саjмиште, где су много страдали грађани Србије.

Егзекуције, организоване и спроведене од стране немачких окупационих снага, трајале су свакодневно од 15. јула 1941. до краја 1943. године. Ликвидације заточеника вршене су у Београду и његовој околини: Бежанијска коса, Јеврејско гробље, Бубањ Поток, Централно гробље, Маринкова бара, село Јабука, Скела, Мали Пожаревац и Раља. Стрељања у Јајинцима су доживиле Срби, Јевреjи, Роми и други таоци фашистичког режима у Београду и Србији. У периоду од 8. новембра 1943. године до 2. априла 1944. године Гестапо је вршио организовану ексхумацију и спаљивање посмртних остатака жртава, да би уклонио трагове масовног злочина. Та комисиjа je била одмах формирана одмах по завршетку Другог светског рата, утврдила је да је у Јајинцима страдало 80.000 особа, а новија истраживања указују на број од 65 000 страдалих. Прве венце на место где су вршена масовна стрељања положили су генерали Пеко Дапчевић и Владимир Иванович Жданов, команданти трупа које су ослободиле Београд 20. октобра 1944. године. Литература: Wikipedia beogradskipark.rs Grad Beograd

аутор:Елена Ботнева 8/3

Улица Иве Лоле Рибара

Неколико улица на територији Београда носи име по народном хероју Иви Лоли Рибару, једном од најпознатијих младих учесника Народноослободилачке борбе у Другом светском рату. Налазе се на општини Чукарица и Гроцка, а чак је и једна улица у центру Београда од 1946 па до 1997 носила овај назив ( данашња Светогорска). Иво Лола Рибар рођен је 1916. године у Загребу. Његов отац, Иван Рибар, био је познат политичар, а и млађи брат Јурица такође је био активан у отпору. Иво Лола је студирао право и говорио више страних језика. Пре рата био је ангажован у студентским организацијама где се борио против неправде и подржавао идеју једнакости. Када је почео Други светски рат, одмах се прикључио Народноослободилачком покрету. Постао је један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита и био је задужен за рад омладинских организација. На Козари, у Босни и у многим другим деловима окупиране Југославије радио је на организовању отпора, преношењу порука и окупљању младих у борби против окупације. Упркос ризицима, често је путовао по ратним подручјима и одбијао да се држи подаље од опасности.

Трагично је погинуо 27. новембра 1943. године, у близини Гламоча, када је немачки авион бомбардовао аеродром са ког је требало да полети за Каиро као представник антифашистичке Југославије. Имао је само 27 година. Његова смрт дубоко је погодила цео покрет, јер се веровало да ће управо он бити један од најважнијих државника после рата. Народним херојем проглашен је 18. новембра 1944. После погибије сахрањен је на Гламочком пољу, где је подигнут и меморијални музеј, да би потом његови земни остаци били пренети у Београд. Почива у гробници народних хероја на Калемегдану у којој су поред њега сахрањени Иван Милутиновић, Ђуро Ђаковић и Моша Пијаде. У знак сећања на њега и његову жртву многе улице у Београду и другим градовима у Србији носе његово име. Литература: Биографија Иве Лоле Рибара — Википедија Историјски подаци о НОП-у — материјал са портала о Другом светском рату

аутор:Аника Богуновић 8/3

Улица Марије Бурсаћ

Марија Бурсаћ рођена је 2. августа 1920. године у селу Каменица, код Дрвара. Била је најстарија од шесторо деце Николе и Јованке Бурсаћ. Детињство је провела у родном селу. Како јој је отац по цео дан био одсутан од куће, јер је радио као парни ложач у једној фабрици у Дрвару, она је као најстарије дете понела велики терет радећи и помажући у пољским и кућним пословима. Иако се у то време сматрало нормалним да жена није писмена, Марија је кришом од своје млађе браће узимала буквар и учила слова. У школу је кренула тек као пунолетна, 1938. године и то на курс за домаћице. Када је у њеном селу отворена прва школа, заједно са братом Душком, а преко учитеља Велимира Стојнића укључила се у омладински револуционарни покрет. Након избијања устанка у босанској крајини јула 1941. године активно је помагала Народноослободилачки покрет (НОП), а већ у септембру примљена је у чланство Савеза комуниста омладине Југославије (СКОЈ). Обављала је разне задатке за потребе фронта, прикупљала је и спремала храну за борце, са другим омладинкама обављала је и курирске задатке, организовала је жене из села да плету и шију одећу за војнике...Фебруара 1942. године примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Почетком 1943. године на лични захтев примљена је у Десету крајишку бригаду, где је прво била болничарка, а касније и боркиња-бомбаш. Средином 1943. године разболела се од тифуса и била је повучена са ратишта.

Чим се опоравила, иако су је саветовали да не иде још на фронт, она се прикључила бригади и 17. септембра учествовала је у нападу на немачко-усташко упориште у близини села Пркоса, код Босанског Петровца. У трећем последњем јуришу, Марија је бомбама уништила три непријатељска бункера и пришла топу око кога су лежали мртви Немци. Тада је у њеној близини експлодирала минобацачка граната и разнела јој десно стопало. Два дана су је на носилима носили до дрварске војне болнице. Све време, била је ведра и насмејана са песмом и шалом бодрила је другаре, иако је она била рањена. Сазнавши да јој је ћерка рањена мајка Јока јој је пошла у сусрет, то је било и њихово последње виђење. У импровизованој партизанској болници преминула је 23. септембра 1943. године, пошто је ногу већ била захватила гангрена. Сахрањена је на брежуљку Спасовине у подножју родног села са војним почастима, уз присуство великог броја омладине народа Каменице. Одмах по сазнању за њену смрт, 15. октобра 1943. године Марија Бурсаћ проглашена је за прву жену народног хероја. Овај догађај инспирисао је Бранка Ћопића да 1945. године напише песму „Марија на Пркосима“. Многе школе и улице у Србији носе њено име. Једна од улица у Земуну која се налази између Студенске улице и улице Милана Узелца носи име прве жене народног хероја Марије Бурсаћ. Литература: https://sr.wikipedia.org/srec/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%91%D1%83%D1%80%D1%81%D0%B0%D1%9B https://www.mreza-mira.net/vijesti/clanci/marija-bursac-prva-zena-narodni-heroj-srcem-isla-u-borbu-za-slobodu-2/ https://impulsportal.net/kolumne/drustvo/heroine-marija-bursac/ https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-58521389

аутор:Немања Димитријевић 8/1

Улица Коче Поповића

Бивша Загребачка улица је одлуком Скупштине града Београда 18. септембра 2014. године постала Улица Коче Поповића. Улица спаја Карађорђеву улицу и Улицу Гаврила Принципа. Константин Коча Поповић је рођен 14. марта 1908. године у Београду. Био је југословенски генерал-пуковник, политичар, дипломата, филозоф, песник, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Учествовао је у Шпанском грађанском рату и Народноослободилачкој борби, у периоду од 1945. до 1953. обављао је функцију Начелника Генералштаба ЈНА, од 1953. до 1965. функцију Савезног секретара за иностране послове СФРЈ, a од 1966. до 1967. функцију Потпредседника СФРЈ. Као мали је живео у Швајцарској где је стекао завидно образовање.По повратку у Краљевину СХС, уписао је Трећу мушку гимназију у којој је као одличан ученик ослобођен полагања матурског испита. Након завршетка војног рока одлази да студира на Сорбони где се дружио са надреалистима. Од ране младости је усвојио маркисизам и придружује се Комунистичкој партији Југославије 1933. године. Више пута је због тога хапшен.

Од 1937. године се борио у Шпанском грађанском рату и ту је био поручник Шпанске републиканске армије. По слому Шпанске републиканске армије враћа се у Француску где је био у затвору због учешћа у рату. Успева да се врати у Југославију где наставља са активностима у КПЈ. Као припадник Војске Краљевине Југославије бори се против фашизма када је и заробљен. Бежи из заробљеништва и прикључује се партизанима на Космају. Пошто је имао војничког искуства именован је за команданта Космајског партизанског одреда. Након тога премештен је за команданта Посавског партизанског одреда. Под његовом командом ови одреди су водили бројне битке и извојевали многе успехе у лето и јесен 1941. године. Имао је разне задатке у борбама током 2. светског рата што му је донело и Орден народног хероја између осталих ордења. По завршетку рата, остаје у ЈНА где је догурао до чина генерала армије. Обављао је и функцију потпредседника Југославије и био члан Централног комитета СКЈ. Из политичког живота се повукао 1972. године. Преминуо је у 1992. године на ВМА у Београду. Литература: • Википедија - https://sh.wikipedia.org/wiki/Ko%C4%8Da_Popovi%C4%87 • BBC - https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-63322010 • Антифашистички вјесник - https://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/kalendar/3/14/34/

аутор:Саша Гулић 8/1

Улица Рада Кончара

У Београду постоје две улице које деле исти назив, обе назване по народном хероју Радету Кончару. Једна се налази у земунском насељу Меандри, а друга у мирнијем, стамбеном делу Вождовца. Један од значајнијих објеката у земунској улици је и Основна школа "Раде Кончар" која је добила име по народном хероју. Раде Кончар (1911–1942) био је један од најпознатијих југословенских комуниста и народних хероја из периода Другог светског рата. Рођен је у селу Кончаре код Плава у Црној Гори, а као млад се преселио у Сплит, где је радио као електричар и придружио се радничком покрету. Био је истакнути члан Комунистичке партије Југославије и један од организатора партизанског отпора у Далмацији.

Због свог политичког рада, хапшен је више пута. Италијанске окупационе власти ухапсиле су га 1941. у Сплиту. Чак и током мучења, није хтео да изда своје саборце. На суђењу је одбио помиловање речима: „Милости не тражим, нити бих вам је дао“ што је постало симбол отпора и храбрости. Стрељан је у Шибенику 1942. године. Стрељачком воду се обратио речима: „Кукавице, пуцајте у прса!"После рата проглашен је народним херојем, а његово име носиле су фабрике, улице и школе широм бивше Југославије. Литература: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/ www.google.com/search?q=ulica+rade+kon+beog

аутор:Маша Милојевић 8/3

Улица Здравка Челара

Здравко Челар рођен је 15. септембра 1917. године у селу Рашиновац у данашњој Федерацији Босне и Херцеговине. Основну школу завршио је у Босанском Петровцу, након чега је уписао трговачку академију у Бања Луци. По њеном завршетку, отишао је у Загреб где је уписао Високу комерцијалну школу. Био је сиромашан током периода одрастања и школовања. У раним годинама живота определио се за раднички покрет и ширио је комунистичке идеје чак и у родном крају. Због мањка новца бива приморан да напусти школу у Загребу, а потом се запошљава као наставник у Босанском Петровцу. Године 1938. током избора негодовао је против власти након чега је отпуштен са позиције наставника. Почетком Априлског рата 1941, Челар се враћа у Босански Петровац где постаје главни вођа покрета отпора на том простору. У Јулском устанку 1941. године Челар постаје командир Штаба за крај Босанског Петровца. У првим борбама долазе до изражаја његова храброст и организационе способности. Приликом формирања партизанске чете у селу Вођеница, Челар је постављен за командира. Чета је убрзо постала једна од најбољих у околини.

Према првобитном плану, у састав Прве пролетерске ударне бригаде требало је да уђе и један крајишки пролетерски батаљон. Челар је батаљон формирао 25. марта 1942. и постављен је за његовог команданта. Након формирања батаљона Челар се са њим упућује у правцу источне Босне ка Прво пролетарској ударној бригади, међутим нису били успешнии због јачања четника на тим просторима. Током априла и маја 1942. године Челар је предводио Крајишки пролетерски батаљон у борбама против четника, код села Чечаве, Црног врха, Појезине, Прибинића и Јошавке; и против усташа, домобрана и Немаца, код села Ранковића, на Црном врху и око Теслића, Котор Вароши, Прњавора и Бање Луке. Ускоро је, с распадањем локалних устаничких јединица и под утицајем четника, Крајишки пролетерски батаљон остао једина партизанска јединица на овом простору, због чега су били под сталним нападима четниика, усташа и Немаца. Крајем маја и почетком јуна 1942. године, батаљон је напало више хиљада непријатељских војника који су их потисули на планину Мотајицу. Челар је тада одлучио да мора бити пробоја. Са Штабом батаљона и групом бораца, пробио се до села Илове, где су им четници направили заседу и ухватили их. Један део батаљона је успео да се пробије из обруча ноћу 14/15. јуна 1942. и пребацио се преко набујале и усталасане Саве у Славонију, где је више од четири месеца деловао заједно са славонским партизанима.Четници су у јулу 1942. године стрељали Здравка Челара, у селу Раковцу, код Српца.

Указом Врховног штаба НОП и ДВЈ, 7. августа 1942. године, проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. У „Билтену Врховног штаба“ бр 17-19. о проглашењу Здравка Челара за народног хероја пише: ,,На предлог Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину, а по одлуци Врховног штаба НОП и ДВ Југославије додељује се назив народног хероја команданту I пролетерског крајишког батаљона, другу Здравку Челару, који је стријељан од народних издајника — четника у Јошавци. Друг Челар је својим херојским држањем, како кроз читав устанак у Крајини тако и пред народним издајницима уочи стријељања — потпуно заслужио високо признање и назив народног хероја.’’ Улица Здравка Челара у Београду данас се налази у близи Богословије. Литература: ВИкипедија

аутор:Алек лазаревски 8/4

Улица Милентија Поповића

Једна од најпрометнијих новобеоградских улица, у којој се налазе школе „Јован Дучић“ и „Лаза Костић“ као и „Сава центар“, хотел Хајат, зграда „Делта холдинга“. Више културних и образовних установа, улица и месних заједница у Србији ноди име Милентија Поповића. Милентије Поповић - рођен у Црној Трави, код Лесковца, 7. јула 1913. Завршио је гимназију у Лесковцу, а касније Технички факултет у Београду поставши саобраћајни инжењер. Био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СРФЈ и СР Србије и јунак социјалистичког пада. На почетку Другог светског рата остао је у окупираном Београду и учествовао у организовању оружаних акција и деверзија.

После рата биран је за министра спољне трговине, министра финансија, члана Савезног извршног већа, председника Савезне скупштине СФР Југославије, од 16. маја 1967. до 8. маја 1971. (датум његове изненадне смрти). Његова политичка каријера је ишла узлазном путањом од рата све до смрти. Током 70-их и 80-их година 20. века његови чланци и књиге о економским проблемима и развитку социјализма се проучавају на факултетима. Иначе име некада најмоћнијег човека Србије данас је готово потпуно пало у заборав. Оно што је посебно занимљиво је да је на Новом Београду остао овај назив улице, иако су околни булевари АВОНОЈ-а и Лењина понели нова, пригоднија имена. Литература: https://www.011info.com/ko-je-bio/da-li-danas-iko-zna-ko-je-bio-milentije-popovic https://jugmedia.rs/pedeset-godina-od-smrti-najmocnijeg-crnotravca-titove-jugoslavije/ https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Милентије_Поповић

аутор:Теодора Миловановић 8/2

Улица(е) Саве Ковачевића

Сава Ковачевић рођен је 25. јануара 1905. године у селу Нудо код Никшића, у сиромашној сељачкој породици. У младости је радио различите физичке послове — био је шумар, рудар и радник у штампарији, што је утицало на његов рано формирани осећај за радничка права и социјалну правду. Политички се активирао веома рано и 1925. године приступио Комунистичкој партији Југославије. Због политичког деловања више пута је хапшен, малтретиран и отпуштан са посла, али је остао доследан идејама покрета. После напада сила Осовине на Југославију 1941. године, Сава постаје један од организатора устанка у Црној Гори и командант Граховског партизанског одреда. Брзо се истиче храброшћу и војничким способностима, па добија веће командне дужности као командант Пете црногорске пролетерске бригаде. Учествовао је у бројним кључним операцијама Народноослободилачке војске, укључујући битке на Неретви и Сутјесци, где је и погинуо.

Погинуо је 13. јуна 1943. године код Врбнице, у близини Фоче (БиХ), приликом покушаја пробоја немачког обруча током Битке на Сутјесци, као командант Треће ударне дивизије. Његова смрт је брзо постала један од најснажнијих симбола отпора и жртвовања у Народноослободилачкој борби и описана је и опевана у бројним причама и песмама које су популарне и ван бивше Југославије. Посмртно је проглашен народним херојем Југославије, а његово име данас носе бројне улице, школе и споменици широм бивше Југославије. Само у Београду, на различитим градским општинама попут Звездаре, Палилуле, Гроцке, Сопота, Земуна… налазимо улице које носе име по овом јунаку из Другог светског рата. Занимљиво је да чак два цела насеља у Београду носе име по Сави Ковачевићу – једно у Крњачи, друго у Земуну (приказано на мапи). Насеље Сава Ковачевић је смештено у средишњем делу Земуна. У насељу се налазио и споменик овом народном хероју који је неко уклонио 2013. године после чега је враћен, а затим поново уклоњен 2017. године. Постoље на коме се налазио овај споменик, тренутно је празан. Литература:  https://www.kredium.rs/beograd-naselja/zemun-sava-kovacevic  https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B  https://www.supervizuelna.com/monitor-dejan-markovic-spomenik-spomeniku-save-kovacevica/  https://www.politika.rs/scc/clanak/630503/postament-save-kovacevica-bez-biste-vec-sedam-godina

аутор:Тамара Чоловић 8/4

Улица Мије Алексића

На једном од кабловских програма, који емитују старе филмове случајно сам гледао филм ,,Љубав и мода“. Задржао сам се на том филму јер је снимљен 1960. године у Београду и приказује време када се од ливада, мочвара и трскара на ушћу Саве у Дунав, градио један сасвим нов и модеран град, Нови Београд. Мој родни град. Било је јако интересантно да видим простор где је некада био Аеродром ,,Београд“ а сада су ту изграђени булевари, стамбени блокови, тржни центри, школе, факултети, спортска игралишта. Једну од главних улога у филму ,,Љубав и мода“ фантастично је играо глумац Мија Алексић. Духовит и вешт у глуми, просто је одскакако од других и остао ми у сећању заједно са Миодрагом Петровићем – Чкаљом. О њима сам доста сазнао, када сам на Интернету читао, након гледања филма. Мија Алексић је био чувени српски и југословенски глумац, познат углавном као комичар. Међутим, посебно је интересантна његова биографија и то онај део када је био дете и младић. Рекао бих да је тај део биографије Мије Алексића непознат и нашим старијим људима.

Мија је рођен 1923. године у селу Горња Црнућа у Таковском крају. Тамо где је 1815. године Милош Обреновић повео Други српски устанак и тамо где су сто година касније храбри војници и официри генерала Живојина Мишића победили у Колубарској бици 1915. године. Дакле, Мија је рођен у Такову где расту шљиве и јунаци! Његова породица се пре Другог светског рата преселила у Крагујевац, град који је био прва престоница обновљене српске државе у време кнеза Милоша Обреновића. Када је рат почео Мија је био ђак Друге мушке гимназије у Крагујевцу. Немачке окупационе власти су 19, 20. и 21. октобра 1941. године стрељали око 3000 људи, као одмазду за погинуле и рањене немачке војнике у борби са партизанима и четницима. Било је 10 погинулих и 26 рањених немачких војника у тим борбама а немачки командант и ратни злочинац Франц Беме је наредио да се стреља 100 грађана за једног погинулог и 50 грађана за једног рањеног немачког војника. Овакве казне за становништво нису постојале нигде другде у окупираној Европи, током Другог светског рата. Слична стрељања окупатор је починио и у Краљеву али и у многим другим градовима Србије. Мију и његове школске другове окупаторски војници су извели из школских клупа, током наставе и одвели их у Шумарице, које су се налазиле у близини града. Били су затворени су хиљадама других грађана Грагујевца и Шумадије у хангарима где је некад Југословенска војска чувала топове. Биле су то топовске шупе у којима су многи Крагујевчани провели своје последње часове пред стрељање. Немци су изводили мање или веће групе грађана и одводили их на оближње ливаде или шумарке, где су их стрељали. Можемо само да замислимо како су се осећали Мија и његови школски другови док су слушали рафале немачких митраљеза, којима су убијани њихови суграђани, пријатељи, рођаци, школски другови и њихови професори.

У једном тренутку Немци су одлучили да престану са својом крвавом одмаздом. Мија Алексић стицајем срећних околности није дошао на ред за стрељање. Преживео је али се са великом тугом и неизмерним болом сећао 20. октобра. Наредног дана, 21. октобра, немачка војска је стрељала и цело одељење V2, Прве крагујевачке гимназије. Са њима је погинуо и њихов професор и директор Милоје Павловић, јунак из Првог светског рата. Немци су му понудили да изађе из строја оних који су доведени на стрељање, међу којима су били и његови ђаци. Међутим он је одбио рекавши:,,Пуцајте ја и сада држим час.“ Остао је и страдао са својим ђацима. Током окупације 1943. и 1944. Мија Алексић је почео свој глумачки пут у Народном позоришту у Крагујевцу. По ослобођењу Крагујевца 1944. године приступио је Народно ослобилачкој војсци и борио се до ослобођења земље у мају 1945. године. Крај рата га је затекао у Дравограду на самој граници Југославије и Аустрије. Дравоград је мало место у данашњој Словенији. Као храбар и неустрашив борац одликован је неколико пута. Његови саборци у 17. Источнобосанској дивизији су га се сећали као верног саборца и глумца који их је веселио и насмејавао у периодима између напорних маршева и тешких борби. Мија Алексић је демобилисан из војске 1946. када се вратио у Крагујевац где је глумио у Народном позоришту до 1948. године. У то време нове комунистичке власти су се обрачунавале са сарадницима окупатора али и са неистомишљеницима, па и са оним грађанима за које је само постојала само сумња да су сарађивали са окупатором. Тако су у Крагујевцу стрељали две омладинске позоришне трупе. ,,Кривица“ ових младића и девојака је била што су држали представе током окупације.

Мија Алексић је у позним годинама говорио са великим разочарењем и тугом о том догађају о коме дуго није смело да се прича. Од 1949. године Мија Алексић је прешао у Београд и постао један од најпознатијих српских и југословенских глумаца. Глумио је у позоришту, на филму, радију и телевизији. Чувене су његове улоге у филмовима ,,Љубав и мода“, ,,Госпођа министарка“, ,,Скупљачи перја“, ,,Ужичка република“, ,,Маратонци трче почасни круг“, ,,Варљиво лето 68“, ,,Танго аргентино“... Интересантно је да је Мија Алексић као велики глумац добио малу улицу у насељу Алтина у Београду. У насељу покрај кога тутње возови према Новом Саду, улица Мије Алексића се укршта су нешто већом улицом, која носи име још једног великог српског глумца, Павла Вујисића. Тако су се још једном срели глумци по којима памтимо један од наших најбољих филмова ,,Маратонци трче почасни круг“ а ког је режирао вероватно најбољи београдски редитељ Слободан Шијан. Мија Алексић је умро 1995. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Често имам тренинге кошарке у спортској хали средње школе која се налази у близини улице Мије Алексића. Сваки део мог родног града поштујем и волим. Ипак, мислим да је велики глумац Мија Алексић заслужио улицу у центру града. Не само зато што је био великан као глумац, него зато што су његова ведрина и дух победили смрт и донели живот.

аутор:Алекса Нешић 8/4

Улица Ане Франк

Ана Франк (1929–1945) била је јеврејска девојчица рођена у Франкфурту, која је постала једна од најпознатијих жртава Холокауста. Због нацистичког прогона, њена породица се преселила у Амстердам, где су се касније скривали од немачке окупационе власти. Ана Франк је постала позната по свом дневнику, који је водила док се скривала у тајном простору изнад канцеларија свог оца. Њен дневник пружа лично, емотивно и аутентично сведочанство о животу током прогона Јевреја у Другом светском рату. После рата, њен отац Ото Франк једини је преживео логоре и објавио њен дневник 1947. године под називом "Дневник Ане Франк". Улица Ане Франк у Београду уведена је током савремених преименовања улица у оквиру настојања да се сачува сећање на жртве Холокауста и симболички обележе страдања из Другог светског рата. Извори:Wikipedia Архив града Београда

аутор:Вук Баковић 8/1

Споменик „Менора у пламену“

Споменик „Менора у пламену“ дело је вајара Нандора Глида. Постављен је 21. октобра 1990. године на дорћолској обали Дунава, и представља меморијал посвећен страдању јеврејске заједнице у Београду током Другог светског рата. Подигнут је у знак сећања на жртве Холокауста, које су нацисти депортовали, затварали у логорима и масовно убијали од 1941. до 1944. године. Споменик је постављен на Дорћолу, пошто су Јевреји пре Другог светског рата у великом броју живели у том делу града. Нандор Глид и сам Јеврејин који је изгубио породицу у Холокаусту, истакао се својим уметничким представљањем страдања Јевреја током Другог светског рата још пре подизања овог споменика. Менора је древни јеврејски свећњак, најчешће са седам кракова, основни симбол јудаизма, али реч се користи и за свећњак са осам кракова, за празник Хануку.

Споменик представља један од главних симбола јудаизма и јеврејског народа – менору, захваћену пламеном, заједно са људским фигурама. Симболични облик гореће меноре представља неуништивост јеврејског народа, као и трајно сећање на невине жртве страдале у време окупације.

аутор:Михајло Вудраговић 8/4

Улица Диане Будисављевић

Диана (Obexer) Будисављевић рођена је 15.01.1891. године у Инсбруку у Аустрији, као припадница високе грађанске класе. Након завршеног школовања, удала се за др.мед. Јулија Будисављевића и 1919. године преселила се у Загреб. У јесен 1941. године, Диана Будисављевић је сазнала за страдања деце и жена у усташким логорима у оквиру Независне државе Хрватске те је са својим сарадницима основала „Акцију Диане Будисављевић“. Будући да српска деца и жене у логорима, за разлику од јеврејских и комунистичких затвореника, нису имала никакву мрежу подршке ни помоћи, Диана Будисављевић одлучије да се активира. Њено аустријско порекло било је значајно у остваривању веза са одговорним људима на власти. Мисију је започела у октобру 1941. године. Диана је са својим ћеркама и њиховим пријатељицама шила дечју одећу и слала у логор. Такође је и прикупљан новац. Од новембра исте године храна и одећа су слати преко Јеврејске општине. Нажалост, добар део послате помоћи била је опљачкана од стране управника логора. Спасена деца су збрињавана на разне начине. Део њих је био смештен по хрватским породицама, део по објектима католичке цркве, а део по објектима који су били мало бољи од концентрационих логора из којих су спасена. Храна и смештај су добрим делом обезбеђени приватним добровољним прилозима грађана, јер је власт ометала на све начине прикупљање помоћи. Да би сачувала податке о деци коју је збрињавала током рата, водила је о њима картотеку, с надом да би једнога дана деца могла бити враћена својим биолошким породицама.

Имала је подршку уског круга људи, сви који су се бавили спашавањем деце из логора ризиковали су сопствене животе. Крајем маја 1945. два агента ОЗНЕ (Одељење за заштиту народа, контраобавештајна служба Народноослободилачке војске Југославије) односе албуме са фотографијама деце и на тај онемогућавају да се Дианина мисија спроведе до краја. Све са чиме се, током свог хуманитарног рада, сусретала оставило је последице на њено здравље. Обилазећи логоре заразила се болестима које су харале и убијале малишане. После Другог светског рата вратила се у Инзбрук, где је 20. августа 1978, преминула. Заборављена, живела је повучено. Више није говорила о свом раду за време рата и до смрти се није опоравила од последица обиласка логора. У Београду две улице носе име Диане Будисављевић. Оне се налазе у општинама Савски венац и Сурчин. Такође, у Београду постоји и Парк Диане Будисављевић, који се налази на Савском кеју. ЛИТЕРАТУРА "Diana Budisavljević – junakinja Drugog svjetskog rata." VoxFeminae. Pristupljeno 1. decembra 2025. https://voxfeminae.net/strasne-zene/diana-budisavljevic-junakinja-drugog-svjetskog-rata. "Диана Будисављевић" (Diana Budisavljević). Википедија, последnja izmena 29. maj 2025, 10:20 (UTC). https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B8%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%91%D1%83%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B. "Како је храбра Диана спасила хиљаде деце из логора?" (Kako je hrabra Diana spasila hiljade dece iz logora?). Историја за децу (Istorija za decu). Pristupljeno 1. decembra 2025. https://istorijazadecu.rs/diana-budisavljevic/

аутор:Александар Бјеговић 8/2

Улица Косте Нађа

Због историјске важности Косте Нађа и његове војне улоге у рату, многи градови у бившој Југославији дали су улицама његово име, међу њима и Београд. Коста Нађ (1911 – 1986) је био један од најпознатијих југословенских партизанских команданата и народни херој Југославије али и послератни генерал Југословенске Народне Армије (ЈНА). Рођен је у радничкој породици у Петроварадину где је завршио основну и нижу гимназију а касније је почео да учи занат у авио-индустрији Икарус. Због лошег породичног матертијалног стања преселили су се у Загреб а Коста је касније уписао Војну пешадијску школу у Билећи коју је завршио као најбољи у класи. Још у то време је почео да се занима за раднички покрет и марксизам. Убрзо је постао активан члан радничког покрета и Комунистичке партије. Зато није ни чудно што је као добровољац учествовао у Шпанском грађанском рату као припадник Интернационалних бригата где се исказао као добар командир чете. Пошто је Краљевина Југославија забранила југословенским добровољцима повратак у земљу, Коста је с неколико стотина Југословена од фебруара 1939. до маја 1941. године био у француским логорима — Сен Сипријен, Гирс и Верне. У мају 1941. године с осталим друговима одлази из логора у Немачку у радни логор Десау.

То је учињено по препоруци руководства КПЈ, како би лакше успели да се пребаце у окупирану Југославију. У Загреб је стигао 1941. године, када се одмах прикључује НОБ-у као командир различитим јединицама у источној Босни. Крајишки партизани под командом Косте Нађа формирали су током пролећа 1942. велику слободну територију која је, након похода пролетерских бригада из источне у западну Босну (април-август 1942) постала језгро "Бихаћке републике". Нађ је командовао јединицама које су почетком новембра ослободиле Бихаћ, а убрзо након тога постао је командант новоформираног Првог босанског корпуса НОВЈ. 1944. пребачен на нову дужност, команданта Главног штаба НОВ и ПО Војводине. Јединице под његовом командом и делови 3. Украјинског фронта (групе армија) маршала Фјодора Толбухина ослободиле су током октобра 1944. Банат, Бачку и делове Срема и учествовале у ослобођењу Београда. Улица Косте Нађа се налази у општини Звездара, у насељу Мирјеву. Дуга је, са дрворедом и веома значајна за становнике тога краја. Референце: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0_%D0%9D%D0%B0%D1%92 https://narodnooslobodenje.wordpress.com/wp-content/uploads/2014/07/narodni-heroji-jugoslavije.pdf

аутор:Лина Спасић 8/1

Булевар Пека Дапчевића

Петар „Пеко“ Дапчевић био је један од најистакнутијих војних команданата Народноослободилачке борбе и једна од централних фигура у операцији ослобођења Београда 1944. године. Рођен је 25. јуна 1913. године у селу Љуботињ, код Цетиња, у Црној Гори, у породици која је била дубоко укорењена у традицији отпора и борбе за слободу. Његов отац је био учитељ, а потекао је из угледног дома са снажним осећајем националне свести. Његови браћа Владо и Милутин, сестра Даница, блиски рођаци, укључујући и чувеног револуционара Светозара Вукмановића Темпа, били су укључени у напредне политичке покрете, што је утицало на његово рано формирање. Још пре Другог светског рата, Дапчевић се активно ангажовао у револуционарном и радничком покрету. Учествовао је као добровољац у Шпанском грађанском рату, где је стекао драгоцено војно искуство и био део интернационалних бригада које су браниле Републику. Ово искуство обликовало је његову каснију војничку каријеру, јер је управо у Шпанији показао изузетну храброст, дисциплину и командне способности.

Током Другог светског рата, Дапчевић је постао један од кључних команданата Народноослободилачке војске Југославије. Командовао је Првом пролетерском дивизијом, затим корпусима и групама армија, доказујући се као вођа огромне енергије, војне интуиције и способности да мотивише борце у најтежим условима. Његов најзначајнији тренутак био је у јесен 1944. године, када је у координацији са јединицама Црвене армије предводио операцију за ослобођење Београда. Београдска операција, која је завршена 20. октобра 1944. године, била је једна од најзначајнијих националних победа у Другом светском рату. Пеко Дапчевић је био симбол ове победе - као командант који је први ушао у ослобођени град и као човек чије су војске разбиле последње центре немачке одбране. Због тога је 1945. године постао први почасни грађанин Београда. После рата, Дапчевић је наставио војну каријеру у новоформираној Југословенској народној армији. Обављао је високе функције, укључујући дужност начелника Генералштаба ЈНА. Био је познат као један од најобразованијих и најискуснијих официра свог времена.

Средином педесетих година био је ухапшен под оптужбом у контексту Информбироа, али је касније рехабилитован и враћен у службу. Његова улога после Другог светског рата укључивала је планирање одбране земље, учешће у међународним војним делегацијама и развој модерне југословенске војске. У част његове улоге у ослобођењу српске престонице, у Београду се данас налази Булевар Пека Дапчевића, смештен на подручју општине Вождовац. Овај Булевар представља трајни подсетник на команданта чије је име дубоко уписано у историју града. Пеко Дапчевић остаје једна од најзначајнијих фигура антифашистичке борбе у Југославији. Извори 1. Википедија: https://sr.wikipedia.org/wiki/Пеко_Дапчевић 2. Енциклопедија НОР-а 3. Архив Југославије – Документа о Београдској операцији 4. Музеј Југославије – Биографски материјал 5. https://www.cdm.me/svijet/region/peko-dapcevic-crnogorac-koji-je-predvodio-bitku-za-beograd/

аутор:Ива Коњевић 8/4

Булевар маршала Толбухина

Улица није само важан део градске инфраструктуре, већ је њено име повезано и са историјом ослобођења Београда током Другог светског рата. Фјодор Иванович Толбухин био је совјетски командант и један од најпознатијих маршала Црвене армије током Другог светског рата. Руководио је операцијама у Источној Европи и учествовао у ослобођењу многих градова. Његова улога у ослобођењу Београда у октобру 1944. године била је посебно важна. Због тога је проглашен почасним грађанином Београда, а његово име је ушло у српску историју као име савезника и ослободиоца. Занимљиво је да булевар није добио име по маршалу Толбухину од 1940-их, како би се могло очекивати. То се догодило сасвим недавно, 2016. године. Пре тога, улица се звала Гоце Делчева, у част македонског револуционара. Међутим, градске власти су одлучиле да обнове сећање на догађаје из 1944. и улогу савезника у ослобођењу Београда.

Булевар се налази у Новом Београду и Земуну, модерним, брзоразвијајућим насељима. Улица игра виталну улогу у животима становника. Повезује главне стамбене зоне и повезана је са главним градским саобраћајницама. Према градским мапама, дугачак је приближно 1,4 километра и свакодневно га користе хиљаде људи. Булевар је дом модерних стамбених комплекса, пословних зграда, продавница. Булевар маршала Толбухина је пример како се историјско сећање може спојити са модерним урбаним развојем. Улица је важна за историјско памћење. Њено име подсећа на савезничке односе између Србије и СССР-а током рата, улогу маршала Толбухина у ослобођењу Београда и како се сећање на рат чува не само у споменицима већ и у урбаној топонимији. Извори: https://en.wikipedia.org/wiki/Fyodor_Tolbukhin?utm_source https://ria.ru/20161020/1479677958.html

аутор:Алексеј Почечујев 8/1

Улица генерала Жданова

Улица генерал Жданова је улица која се налази у Београду у општини Нови Београд. Добила је назив по Владимиру Жданову, генерал-пуковнику совјетске Црвене армије, хероју Совјетског Савеза и народном хероју Југославије. Владимир Иванович Жданов рођен је 29.04.1902. године у Кијеву. Учествовао је у одбрамбеним борбама на Дону и код Стаљинграда, као и у офанзиви совјетских трупа код Стаљинграда, у Ростову, Донбасу и др. За заслуге у борбама 1943. је унапређен у чин генерал-мајора, а за команданта 4. гардијског механизованог корпуса постављен је 1944. године током Београдске офанзиве. Своје командантске способности посебно је исказао августа 1944. године у борбама на југу Украјине, у јашко-кишњевској операцији, којом је совјетским трупама отворен пут на Балкан. Проглашен је херојем Совјетског Савеза и одликован орденом Лењина. Након ослобођења Бугарске, септембра 1944, његов корпус је прешао у Југославију, где је учествовао у борбама за ослобођење њених источних делова.

За заслуге у борби против заједничког непријатеља и допринос ослобођењу Београда одликован је Орденом народног хероја Југославије. Истакао се у току Будимпештанске операције, када је у близини Естергома успео да изврши затварање окружења око будимпештанске непријатељске групације. Октобра 1964. године одређен је за члана совјетске војне делегације која је требала да дође на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда. Авион у којем је била читава делегација је услед слабе видљивости ударио у врх Авале и у овој авионској несрећи страдали су свих 18 чланова делегације и посаде авиона. Сви страдали су сахрањени у заједничкој гробници у Москви. Једна од главних улица у Београду дуги низ година носила је име генерала Жданова, али јој је 1977. враћен стари назив Ресавска. Од 2017. друга улица у Новом Београду понела је његово име. Литература: Википедија

аутор:Балша Чађеновић 8/4

Улица Николаја Кравцова

Многе улице и тргови у Београду су носили називе по личностима које су учествовале у Другом светском рату и које су се истакле у победи над фашизмом. 1990. године, од 150 улица у старом Београду, 25 је имало неку везу са социјализмом или Другим светским ратом. Данас, само четири или пет улица је задржало називе из тог времена. Улица о којој ћу ја писати носи назив Улица Николаја Кравцова. Улица се налзи у новоизграђеном београдском насељу које носи назив Београд на води. Николај Никитович Кравцов рођен је 08.03 1921. године на сеоском имању у Кулакову, код Вороњежа, а преминуо је у Београду 18.10.1944. године. Он је био санитетски поручник Црвене армије, учесник Великог отаџбинског рата и херој Совјетског Савеза. Августа 1939. ступио је у Црвену армију, а 1940. је завршио Војно-медицинску школу у Харкову. Од напада Немачке на Совјетски Савез и почетка Великог отаџбинског рата, 22. јуна 1941. учествовао је у борбама на Југозападном фронту. Већ 26. јуна 1941. је први пут лакше рањен, а затим је 29. септембра исте године задобио другу рану.

Након тога, 10. октобра 1941. је демобилисан, а после потпуног опоравка поново упућен на фронт 15. фебруара 1943. када је постављен на место војног болничара борбено-тенковског артиљеријског пука Прве борбене бригаде. Пре борби за Београд Кравцов је неколико пута рањаван и одликован. Од напада Немачке на СССР и почетка Великог отаџбинског рата 22. јуна 1941. године учествовао је у борбама на Југозападном фронту. За своје заслуге одликован је орденом “Црвене звезде” као и Медаљом за војне заслуге. У току Београдске операције, октобра 1944. године бригада у којој се налазио је била укључена у састав Четвртог гардијског механизованог корпуса, под командом генерала Владимира Жданова. Учествовао је 13. октобра 1944. године у уништавању и заробљавању непријатељске групе од 180 војника која је покушавала да побегне из воза који се налазио у железничкој станици Рипањ. Кравцов је, како тврде историјски документи, тада лично убио пет немачких војника. Након продора партизанско-совјетских трупа у Београд, Николај Кравцов се 16. октобра нашао на челу јуришне партизанско-совјетске групе која се заштићена једним тенком кретала Улицом краља Александра ка згради Главне поште. У близини цркве Светог Марка, ова група је наишла на немачки бункер из кога је засута ватром. Пошто се посада бункера упорно бранила, поручник Кравцов је одлучио да реагује.

Својим борцима је наредио да из аутомата и пушкомитраљеза гађају пушкарнице бункера, док се он пролазећи кроз миниран простор и жичане препреке, приближио бункеру и убацио бомбу у једну његову пушкарницу. Након тога је био погођен и тешко рањен. Од последица рањавања преминуо је у болници 18. октобра 1944. године. Сахрањен је 22. октобра у заједничкој гробници бораца Црвене армије на Позоришном тргу (данас се ту налази Трг Републике) испред зграде Народног позоришта. Након изградње Гробља ослободилаца Београда, 1954. године његови посмртни остаци су пренети на ово гробље. За узорно обављање борбених задатака на фронту и борбе против нацистичких освајача, као и показану храброст и херојство постхумно је 24. марта 1945. године проглашен за хероја Совјетског Савеза и одликован Орденом Лењина. Литература: https://sr.wikipedia.org/wiki/ https://www.google.com/?hl=sr Новински чланци ( Блиц, Вечерње новости )

аутор:Вук Антонић 8/3

Улица Мисије Халијард

Улица Мисије Халијард налази се у градској општини Вождовац, у насељу Јајинци у Београду. Реч је о мањој стамбеној улици, у којој преовлађују породичне куће и мањи стамбени објекти. Назив улице посвећен је Мисији Халијард, једној од најуспешнијих и најхуманијих акција током Другог светског рата. Мисија је спроведена 1944. године у околини Прањана, у западној Србији. Током савезничких ваздушних напада на циљеве у окупираној Европи, велики број америчких и савезничких бомбардера био је погођен, због чега су се пилоти принудно спуштали на територију Србије. Локално становништво, уз помоћ припадника Југословенске војске у отаџбини, ризиковало је сопствене животе како би сакрило, нахранило и лечило оборене пилоте. У веома кратком року изграђен је импровизовани аеродром на сеоским ливадама, довољно дуг да амерички транспортни авиони могу безбедно да слећу и полећу. Захваљујући овој акцији, више од 500 америчких и савезничких пилота успешно је евакуисано без иједног губитка. Мисија Халијард остала је трајно сведочанство о храбрости, хуманости и међусобном поверењу између локалног становништва Србије и савезничких снага.

аутор:Урош Хреља 8/1

Јована Анџић Вук Антонић Вук Баковић Александар Бјеговић Аника Богуновић Елена Ботнева Михајло Вудраговић Дуња Грабовац Саша Гулић Лена Дамњановић Немања Димитријевић Викторија Ђукић Растко Касалица Ива Коњевић Алек Лазаревски Теодора Миловановић Маша Милојевић Алекса Нешић Искра Орловић Сара Петровић Алексеј Почечујев Искра Ристић Лина Спасић Урош Хреља Балша Чађеновић Тамара Чоловић

Аутори:

1945 2025 2025

Write a title

A great subtitle here

Use this space to add some awesome interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit Activity preferences;
• Enable user tracking;
• Let communication flow!

Write a title

A cool subtitle here

Use this space to add some awesome interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs… even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Analytics preferences;
• Activate user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title

A cool subtitle here

Use this space to add some cool interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium Tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Turn on user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title

A great subtitle here

Use this space to add some awesome interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit Activity preferences;
• Enable user tracking;
• Let communication flow!

Write a title awesome here

Interactivity and animation can be your best allies to make the content fun. That's why at Genially we use AI (Awesome Interactivity) in our designs, so you level up with interactivity and turn your content into something that adds value and engages.

Link >

Write a title

A cool subtitle here

Use this space to add some awesome interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Activate user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title awesome here

Write a title

A cool subtitle here

Use this space to add some cool interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium Tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Turn on user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title

A cool subtitle here

Use this space to add some cool interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium Tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Enable user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title

A great subtitle here

Use this space to add some awesome interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit Activity preferences;
• Enable user tracking;
• Let communication flow!

Write a title

A cool subtitle here

Use this space to add some cool interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium Tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Turn on user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title

A great subtitle here

Use this space to add some awesome interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit Activity preferences;
• Enable user tracking;
• Let communication flow!

Write a title

A cool subtitle here

Use this space to add some cool interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium Tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Turn on user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title

A great subtitle here

Use this space to add some awesome interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Activate user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title great here

Interactivity and animation can be your best allies to make content fun. That's why at Genially we use AI (Awesome Interactivity) in our designs, so you can level up with interactivity and turn your content into something that adds value and engages.

Link >

Write a title awesome here

Interactivity and animation can be your best allies to make content fun. That's why at Genially we use AI (Awesome Interactivity) in our designs, so you can level up with interactivity and turn your content into something that adds value and engages.

Link >

Write a title

A great subtitle here

Use this space to add some awesome interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Enable user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title

A cool subtitle here

Use this space to add some amazing interactivity. Include text, images, videos, tables, PDFs... even interactive questions! Premium tip: Get insights on how your audience interacts:

• Visit the Activity preferences;
• Activate user tracking;
• Let the communication flow!

Write a title awesome here