Want to create interactive content? It’s easy in Genially!

Моји преци у Другом светском рату

ducic.istorija

Created on January 11, 2026

Start designing with a free template

Discover more than 1500 professional designs like these:

Terrazzo Presentation

Visual Presentation

Relaxing Presentation

Modern Presentation

Colorful Presentation

Modular Structure Presentation

Chromatic Presentation

Explore all templates

Моји преци у Другом светском рату

1945 2025

истраживачки радови ученика 8. разреда ОШ "Јован Дучић"

go!

Зборник

Пред вама су истраживачки радови ученика 8. разреда о својим прецима из Другог светског рата. Ученици су неговали културу сећања, проучавањем овог периода на часовима историје и књижевности, посетама местима страдања (Старо Сајмиште, Шумарице...). Истраживали су прошлост својих предака на тим основама и уз помоћ извора који су им били доступни: усмених извора тј. сведочења родбине, писаних извора (споменица, мемоара, извештаја логорских архива...), материјалних (медаља, фотографија, споменика херојима и погинулима...).

Јунак без медаље Стојан Костић

Moj пpадеда Стојан Костић рођен је у селу Блато код Пирота, 1911. године. Његов отац Љубомир је отишао у Први балкански рат када је Стојан био беба. Ратовао је у оба балканска рата и одликован за храброст. Нажалост деда Љубомир је погинуо на самом почетку Првог светског рата у бици на Церу. Тако је Стојан остао без оца, али и без деде Костадина јер је у првом балканском рату са Турском и он погинуо на Преполцу код Куршумлије. Живот мог прадеде Стојана је у младости био тежак јер је без оца и деде морао да ради као слуга у кафанама. Спасио га је официр који је ратовао заједно са његовим оцем. Дошао је у Пирот и одвео Стојана у подофицирску школу у Београд. По завршетку војне школе, Стојан је добио службу у Бјеловару у војсци Краљевине Југославије. Ту је упознао своју будућу жену Павлу са којом се оженио и у браку добио двоје деце. Прво дете је била моја бака Невенка, која је рођена 1940. године у Загребу, уочи почетка Другог светског рата у Југославији. Породица је ускоро морала да се пресели у Велес у Македонију, где је деда Стојан прекомадован. Ту их је дочекао рат априла 1941. године. Деда Стојан је са својим пуком отишао на границу са Бугарском а бака Павла је морала са бебом да се сналази како је знала и умела. Одлучила је да одпутује у Загреб, где су живела њена браћа. Може само да се замисли како је изгледао тај дуготрајни пут када је бака Павла, мала и слаба растом са бебом дошла на железничку станицу где је било хиљаде људи, који су покушавали да се укрцају на воз и одпутују ко зна где. Ипак успела је да са бебом стигне у Загреб.

За то време немачка војска је напала Југославију. Пук деда Стојана се храбро бранио на положајима код Царевог села. Стицајем околности деда Стојан се борио на истом месту где се његов отац Љубомир борио 1913. године у Другом балканском рату против Бугара у бици на Брегланици и где је заслужио орден за храброст. Борба са Немцима који си напали из Бугарске је била тешка и крвава. Југословенска војска је успела да заустави напад немачких моторизованих и оклопних јединица. Међутим, немачка војска је помоћу ваздухопловства напала положаје пука у коме се борио деда Стојан. Напад немачких бомбардера који се зову Штуке, ометала је магла и нису могли прецизно да гађају. Када је пала ноћ из пука су побегли сви осим Срба и Црногораца. Када су се пробудили у зору преостали официри су рекли војницима да не вреди пружати отпор и да иду кућама, како их Немци не би заробили. Све то је тешко пало официрима и војницима јер су се храбро борили. Али издаја команданта пука и дезертерство великог броја војника су онемогућили да се даље боре. Деда Стојан је са још пар другова из пиротског краја отишао у оближње село и од сељака добио цивилно одело. Кренули су пешице за Пирот. У току дана су се крили а маршовали ноћу. После страшно напорног пута, који је трајао много дана, деда Стојан је стигао у родно село Блато код Пирота. Склонио се код брата Вукашина. Међутим, имао је тешке ране на ногама јер је ходао више стотина километара по тешком терену а није имао добру обућу, јер је у Македонији оставио војниче чизме и од сељака добио старе опанке. Лечење рана је трајало месецима.

Успео је да ступи у контакт са бака Павлом и договорили су се да бака са бебом дође у Србију. После напорног и опасног пута у ратном времену, породица се коначно окупила. Прешли су да живе у Зајечар. Ту је деда Стојан радио док источну Србију није ослободила Црвена армија, која је у Србију ушла из Бугарске у касно лето 1944. године. Зајечар је био тешко бомбардован, али је породица срећом преживела. Деда Стојан се придружио Народно ослободилачкој војсци и као официр учествовао у ослобађању градова и села у западној Србији, на истом месту где се борио и погинуо његов отац Љубомир у Првом светском рату. Стојан се тешко разболео. Смештен је у болницу у Ваљеву и дуго лечен од плућне болести. По оздрављењу је демобилисан. Било је то након завршетка Другог светског рата. Иако се храбро борио и у војсци Краљевине Југославије 1941. године и у Народно ослободилачкој војсци 1944. није одликован, као и многи јунаци без медаље. Одужио је свој дуг отаџбини, као и његов отац који је погинуо у Церској бици, као и његов деда који је погинуо на Преполцу у Првом балканском рату. Тежак живот се наставио и после Другог светског рата. Иако је био истакнут борац, нове комунистичке власти су биле неповерљиве према официрима предратне војске Краљевине Југославије. То је мој прадеда имао прилику да искуси, када је као тржишни инспектор радио у малом месту Бабушница после рата.

Деда Стојан је ретко причао о ратним данима и мукама које је преживео. Из неког разлога своју причу је поверио свом најстаријем унуку, а мом тати. Он је то записао и запамтио и пренео нама, својој деци. Моји родитељи су урадили и документарни филм о ратницима из пиротског краја ,,Сто година тишине“. Многи потомци у филму су говорили о тешком животу хероја из балканских, Првог и Другог светског рата. На споменицима у целом пиротском крају су имена и презимена многих људи из породица мојих предака. Шта ли би нам сви они рекли да виде Србију у данашњем времену? Србија се ширила и јачала још од Првог српског устанка 1804. године. Данас када гледам карту Србије, видим да су границе наше земље готово исте као пре Првог балканског рата, 1912. године. Дакле, само се разликују у томе што данашњој Србији припада и Војводина, део Рашке области и мањи делови на југоистоку земље. Размишљам, како ли ће карта Србије изгледати у будућности? Алекса Нешић 8/4

Милица Лабус

У мојој породици многи су били у партизанима за време Другог светског рата. У Книнском партизанском одреду био је мој прадеда Симо Котараш. У Шестој личкој дивизији био је мој, такође, прадеда Миле Зорић. Ту су и дочекали крај рата. Симо је постао војни пилот, Миле је радио на железници. Овде ћу писати о мојој прабаки Милици Лабус (девојачко Обрадовић). Милица је рођена 21. маја 1922. године у Дивоселу у Лици, где је са својом породицом живела све до 1941. године. Те године, у августу, усташе су извршиле масакр над српским становништвом. Само у једном дану убијено их је 700. Дивосело је једно од места која су највише страдала у Лици. Моја прабака је, са својом породицом и рођацима, бежала пред војском. У збегу су биле углавном жене и деца, међу њима и једна беба за коју су стрепели да ће их плачем одати, међутим, беба је била мирна, као да је и сама била свесна опасности. Од сигурне смрти их је спасао човек који је на питање усташког војника да ли има још некога у близини, одговорио да нема, иако их је видео. Нажалост, прабакине родитеље је стигла једна усташка јединица и убила их. Неки њени рођаци су после овог крвавог похода завршили у логору Јадовно. После ових трагичних догађаја Милица, као и њена браћа и сестре, придружује се партизанима.

Преживели из збегова чинили су језгро првих партизанских јединица у том крају. По формирању Шесте личке дивизије распоређена је у интендантску службу као куварица. Током рата упознаје мог прадеду Дану Лабуса. Њих двоје остају у Шестој личкој до краја рата. Када се рат завршио, прадеда, који остаје у служби у војсци, добија прекоманду у Словенију, а после се са породицом враћа у Хрватску. Милица и њен муж су више пута одликовани за своје заслуге током рата. Умрла је у Загребу 1995. године. ЛИТЕРАТУРА “Дивосело.” https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%BE, n.d. Accessed December 16, 2025. “6. Личка Пролетерска Дивизија НОВЈ.” https://sr.wikipedia.org/wiki/6._%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9D%D0%9E%D0%92%D0%88#, n.d. Accessed December 17, 2025. Александар Бјеговић 8/2

Моји преци Милета, Богдан и Остоја

Други светски рат је био један од најтежих и најсложенијих периода у историји нашег народа. У мојој породици је то био период великих искушења. Два брата мог прадеде су активно учествовали у рату, а један је нажалост у рату и страдао. Прадеда је био рањен несрећним случајем и за цело време рата му је живот висио о концу. Милета Анџић, старији брат прадеде, прикључио се 1941. године Југословенској Војсци у Отаџбини, тј. четницима. Причао је мом оцу да су најтеже борбе водили приликом ослобађања Вишеграда од Немаца и усташа у новембру 1943. године. То је био један од последњих успешних подухвата четника у том делу земље. Напад су започели са леве обале Дрине, али је то била само варка. Након сат времена је главнина снага напала град са десне обале. Успели су да изненаде непријатеље и да избаце из строја велики број војника и заплене два топа и доста другог наоружања. У нападу су учествовали и чланови британске и америчке мисије. Они су помогли у дизању у ваздух дела познатог моста како би се спречило пристизање појачања Немцима из Србије. Током 1944. године Милета је прешао у партизане који су постали главна ослободилачка снага и у партизанима је дочекао крај рата.

Богдан Анџић, млађи брат прадеде, био је припадник партизанског покрета од 1941. године. Учествовао је у ослобађању Ужица у септембру исте године. Два месеца касније рањен је и заробљен од стране Немаца приликом Прве непријатељске офанзиве и пада Ужичке републике. Одведен је у логор Бањица где је и умро од рана. Није познато где му се налазе земни остаци. Богдану је након рата постхумно додељена Споменица палих бораца које се и данас чува у нашој кући на селу. Остоја Векић, отац од моје бабе са очеве стране, био је цивил и није учествовао у рату. Усташе су њега и друге цивиле ухватили и потерали у колону која је водила до логора, Стара Градишка. Док усташе нису обраћале пажњу, искористио је прилику и побегао. Извор: усмена породична предања Јована Анџић 8/3

Живка Пејчиновска

Рођена је 1926. у Куманову у Северној Македонији, потекла из занатлијске породице. Године 1941. учествовала је у акцијама донешења хране породицама погинулих друговима партизанима и политичких затвореника. Постаје члан комунистичке омладине Југославије 1943. године у групи са Даницом Денковском. Сада поново организује помоћ у виду хране партизанима и затвореницима у Скопљу и Бугарској, поштом је слала храну у Бугарску. Од августа 1944. ступа на ослобођену територију Козјака и ступа 11. Македонску бригаду. 5 септембра показала се као и храбра када се као пешак борила против фашистичке Бугарске војске код Страцина. Након тога бива повучена у ослобођени Козјак где ради на организацији омадине НОМСМ. Када је Куманово ослобођено 1944, наставила је да открива и бори се против непријатељских машина на простору Прешева и Гњилана. Одликована је Медаљом заслуге за народ. Преминула је 2008. године у Куманову. Иванка Мургашанска, ЖЕНИТЕ ОД КУМАНОВО И КУМАНОВСКО ВО НОВ И РЕВОЛУЦИЈАТА 1941-1945, Куманово 1984., 255 страна Мој отац и баба као усмени историјски извори Алек Лазаревски 8/4

Моји преци Љубиша, Атанасије и Никола

ЉУБИША ЛАЗИЋ (1905-1941) Брат мог прадеде Атанасија Љубиша, живео у Краљеву и био запослен у Фабрици авиона. Страдао је у масовном стрељању од стране Немаца, октобра 1941. у Краљеву.

*регистар стрељаних - Народни музеј Краљево

АТАНАСИЈЕ ЛАЗИЋ (1907-1959) Мој прадеда (отац мог деде) Мој прадеда Атанасије је био послат у Борски рудник на принудни рад, али га нису примили јер му је здравље било лоше. О томе сведочи и извештај:

*извештај о радној способности мог прадеде из 1943.

*Радна књижица мог прадеде, која је важила до 30. јануара 1943.

Деветог маја 1945. окончан је Други светски рат у Европи, а борбе у Југославији су трајале до 15. маја. Истог дана, 15. маја 1945. мој прадеда је послат из Марибора за Београд (у наставку је путни налог са датумом 15.5.1945.) Зашто је на крају рата био у Марибору не зна се. Да ли је упућен на принудни рад од стране окупатора или је отишао по налогу нове ослободилачке власти?

*Путни налог мог прадеде 15.5.1945.

НИКОЛА ШЋУРЛА (1914-1991) Мој прадеда (брат моје прабаке Катице – супруге Атанасија Лазића) Никола Шћурла је за време Другог светског рата био припадник илегалног Народног покрета отпора против фашиста – партизански покрет. Презиме мог прадеде је исто као и мали заселак из ког потиче – Шћурле. То је заселак у селу Медов Долац у Далмацији (садашња Република Хрватска).

*фотографија Николе Шћурле из 1946.

*фотографија улаза у село Шћурле коју је снимио мој дека у посети селу 2021.

Никола је због учешћа у борби против фашиста добио орден Заслуга за народ. О томе сведоче подаци из књиге „Медов Долац људи градине пути“.

*Фотографија ордена из књиге о Медову Долцу, стр. 366

*насловна страна књиге „Медов Долац људи градине пути“, Петар Матковић, 2011.

Вук Павловић 8/1

Светозар Давидовић

Други светски рат на нашим просторима није био само сукоб војски, већ и борба за голи опстанак читавих породица. Мој деда Светозар Давидовић се родио у селу Мајкић Јапра, Сански Мост, БиХ и у време почетка Другог светског рата је био мало дете. Трупе које су кретале и сукобљавале на том подручју је било много - од Немаца, Италијана, усташа, четника, партизана и па чак и савезничких војски, све су се у неком тренутку налазиле у тим напаћеним крајевима. Обичан народ се борио за голи опстанак и често је бежао у такозване збегове у шуму на планини Грмеч. То су била места где су махом старци, жене и деца покушавали да нађу спас од смрти. Била је вече и касно лето када се тог дана непријатељска колона приближавала збегу. Мој деда је тада имао само годину дана. Био је беба у мајчином наручју док су немачке јединице претраживале терен. Тишина је била једини савезник за стотине људи у збегу. У неком тренутку његова мајка је спустила своју бебу на земљу не слутећи шта ће да се деси. У мрклом мраку нико није могао да види да је дете спуштено на мравињак и да су почели мрави да га гризу. Мој деда је инстиктивно почео да се мешкољи и да плаче. Један крик је могао значити смрт за несрећне људе који су били у ужасном страху и неизвесности. У тренуцима огромног страха инстинкт за самоодржањем код осталих сељака је надвладао разум. Говорили су мојој прабаки да смири дете јер плач од‌јекује шумом и директно наводи непријатеље на њих и наговарали су је да утиша дете по сваку цену па су чак предлагали да се дете удави ако не престане да плаче. У тој збрци која је настала, старији брат мога деде је приметио да су дете напали мрави те да је то разлог зашто плаче. Моја прабака није поклекла. Својим телом је заштититила своје дете одбијајући да га жртвује. Успела је да га смири, очисти од мрава и сакрије његов глас од непријатеља.

Њена храброст је те ноћи победила и страх сељака и немачке цеви. Успела је да сачува мога деду и сву осталу децу током многих оваквих дана и ноћи и сви су живи дочекали крај рата. Да она то тада није урадила, да није била непоколебљива, моја породица данас не би постојала. Било је разних догађаја и невоља током целог рата, али су моји преци успели да се извуку из канџи овог страшног рата. Многе породице нису имале ту срећу као мој деда и његови најближи. Ову причу ми је испричао сам деда пре неколико година. Иако сам била мала девојчица када сам је слушала, могла сам да наслутим у каквим се опасним временима тада живело и захваљивала сам мојој прабаки што је успела да ми сачува најбољег деду на свету. Јер овде није прича првенствено о рату, већ о снази мајчинске љубави која је јача од смрти, војске и свих других недаћа. Мени је било фасцинантно и колико је танка линија између живота и смрти била за наше претке а наравно и колико смо ми сами сретни што живимо у слободи и миру. Софија Дабетић 8/4

Чедо и Милева Вуковић

Мој прадеда Чедо Вуковић Чедо Вуковић је рођен 28.09.1920. године у селу Ђулићи, код Андријевице у Црној Гори.Чедо је рођени брат мог прадеде по оцу, Будимира Вуковића. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Пећи. Још као гимназијалац био је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Од ране младости га је веома занимала књижевност, много је волео да чита и још као средњошколац је писао чланке у неколико часописа који су излазили пре избијања Другог светског рата. Своју прву причу објавио је 1936. године у подгоричком листу „Зета“ под називом „За хљебом“. Пред почетак Другог светског рата, одлази у Београд и тамо уписује славистику на Филозофском факултету. Школовање му је нагло прекинуто са избијањем Другог светског рата и тада је отишао у Црну Гору. По доласку у Црну Гору придржио се партизанима и био је учесник НОБ-а ( Народно – ослободилачка борба ). Учестовао је у неколико битака и у једној од њих је био и рањен. Док је био у партизанима, држао је разна предавања и писао скечеве за приредбе које је организовао по селима на ослобођеној територији. Због ратних заслуга и нарочито активног рада на пољу културно – просветне делатности, одликован је Медаљом за храброст.

По завршетку Другог светског рата 1945. године, опет је прешао у Београд, где је остао да ради све до 1953. године. У Београду је уређивао омладинске новине „Младост“ и организовао је многа предавања на књижевним вечерима широм ослобођене земље. На једној од тих вечери је и упознао будућу супругу Иванку Братковић са којом је имао две кћерке. Чедо Вуковић је један од најзначајнијих савремених црногорских књижевника. Написао је 15 романа, а највећу популарност је стекао објављујући књиге за децу. Прву књигу је објавио 1948. године. Реч је о поеми за децу, о јагњету и рату, под насловом „Виторог“, а следће године и збирку „Приповијетке“, као и роман „Висине“. Објавио је много романа, међу којима су и „Свемоћно око“, „Тим Лавље срце“, „Хало небо“ итд. Велику пажњу књижевних критичара широм бивше Југославије привукао је романом „Мртво Дубоко”. Главни јунаци ове приче су партизани који се крију од четника у забаченом црногорском селу Мртво Дубоко. С обзиром да је и сам био учесник НОБ-а, своја искуства из рата верно је пренео на папир. Добитник је Награде АВНОЈ-а за књижевност, двоструки је добитник Тринаестојулске награде Црне Горе, Змајеве награде (за роман „Тим Лавље срце”), награде Удружења књижевника Црне Горе, награде Града театра „Стефан Митров Љубиша”, Ордена Републике Француске, као о других награда и признања. Био је члан Савета Црне Горе и неколико пута је изабран за председника Удружења књижевника Црне Горе. Два пута је био изабран за потпредседника Црногорске академије наука и уметности. Преминуо је у Будви, 08.04.2014. године.

Моја прабаба Милева Вуковић Милева Вуковић је рођена 22.03.1913. године у селу Ђулићи, код Андријевице у Црној Гори. Основну школу је завршила у родном месту, а гимназију у Пећи. С обзиром да је остала без оца који је у јануару 1913. Године погинуо у Првом балканском рату, у бици код Бардањола, бригу о њој је преузео мој наврдеда Зарија Вуковић и њен стриц Михаило, мој чукундеда. Tоком студија на Правном факултету у Београду прикључила се револуционарном студентском покрету и активно учествовала у његовим акцијама. У чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљена је 1933. године. Током студентских демонстрација 1935. године је ухапшена и осуђена на затворску казну у трајању од 10 дана. Била је активна и у Метохији током распуста где је по селима и градовима формирала партијске организације. Посебно је била ангажована на раду са омладином. Јула 1937. године учествовала је на Првој обласној конференцији на којој је формиран Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију. Крајем 1938. учествовала је у раду Омладинске комисије при ОК КПЈ за Косово и Метохију, која је имала задатак да ради на обнављању и реорганизацији организација Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Тада је формирала скојевске активе у Витомирици и Пећи. Почетком Другог светског рата је са породицом отишла у Црну Гору. Активно се укључила у НОБ. Након окупације Југославије 1941, године у околини Андријевице је активно учествовала у раду на припремама Тринаестојулског устанка, као и самог устанка.

Крајем 1942, заједно са групом старијих комуниста, позвана је у Босанску крајину и распоређена за политичког радника у Централној партизанској болници, где је била члан Политичког одељења (Политодел). У току Четврте и Пете непријатељске офанзиве, на Неретви и Сутјесци, од зиме до лета 1943, била је најпре политички комесар болнице број 3, у којој је било шест батаљона лакших рањеника, а потом политички комесар болнице тешких рањеника. Након битке на Сутјесци, јуна 1943. прешла је на рад у Црну Гору. Стрељана је од стране партизана 1943. године. О њеном стрељању постоји неколико верзија које су контрадикторне. Оно што знамо, то је да је убијена под неразјашњеним околностима и из непознатих разлога. После Другог светског рата, шездесестих година је рехабилитована од стране Централног комитета КПЈ. Средња економска школа у Пећи је по њој добила име „Милева Вуковић“. Након сукоба који су избили деведесетих година 20. века на Косову и Метохији, школа је премештена у Гораждевац. За овај истраживачки пројекаt су коришћени: • Усмени извори • Писани извори:  Родослов породице Вуковић (писао га је мој прадеда Будимир Вуковић)  Књига „Племе Васојевића“, др Радослав-Јагош Вешовић (неки делови су преузети за прављење родослова) • https://sr.wikipedia.org/ • https://www.google.com/ • https://www.biografija.org/ Вук Антонић 8/3

Ибрахим Гарип

Други светски рат представља један од најтежих у историји нашег народа. Иако је прошло осам деценија од ослобођења, сећања на те године и даље живе кроз породичне приче. У овом раду представићу живот и улогу мог претка Исмаила, који је учествовао у борби за слободу. Исмаил Гарип је рођен 1918. године у селу Крушевица, недалеко од Крагујевца. Потекао је из сиромашне, али вредне сеоске породице. Пре рата је радио као ковач и био познат у селу као тих, вредан и поштен младић. Немачка окупација 1941. године променила је живот целе земље. Исмаил се већ у лето те године прикључио локалној групи која је пружала отпор окупацији. Године 1942. приступио је јединици која је деловала у шумама око Крагујевца. Учествовао је у више акција у свом крају. Како је био ковач, он је поправљао алат, металне делове опреме и пружао техничку помоћ. Мештани су памтили да је увек био спреман да помогне и никада није истицао свој значај. Иако је учествовао у отпору, Исмаил је пре свега био обичан човек. Породичне приче говоре да је увек истицао да се бори да би деца једног дана живела у миру.

После рата се вратио свом занату, оженио се и основао породицу. Живео је скромно и ретко говорио о ратним годинама. Исмаил Гарип представља пример обичног човека који је у тешким временима показао храброст и одговорност. Иако није био познат јунак из историјских књига, својим делима је допринео слободи и бољој будућности. Сећање на њега и хиљаде других људи важан је део нашег историјског породичног наслеђа. Извори: усмени (породичне приче) Сабрина Гарип 8/2

Урош Зековић

После I светског рата дошло је до уједињења југословенских народа. Првог децембра 1918.године створена је Југославија, држава која се прво звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1929. године Југославија. Нова држава била је капиталистичког, монархистичког, централистичког уређења са политичком превлашћу великосрпске буржоазије, са владајућом династијом Карађорђевића. Нову државу потресале су дубоке класне и националне супротности, које ће довести до потпуног распада у краткотрајном априлском рату 1941. године. Буржоазија се показала неспособном за организацију одбране земље. Једина снага у земљи , била је Комунистичка партија Југославије на челу са генералним секретаром Јосипом Брозом Титом. Четвртог јула 1941.године у Београду је одржана проширена седница Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије под председништвом секретара ЦК друга Тита. Донешена је историјска одлука о почетку оружане борбе против фашистичког окупатора и његових слугу. Већ у зору 13. јула 1941. године у Црној Гори су испаљене прве устаничке пушке у којем се братство Зековића масовно дигло. Мој прађед Урош Зековић (1896-1984) живео је у тешком и немирном времену од свог рођења. Учесник је у НОР-у (народноослободилачки рат) као борац Дурмиторског одреда Дурмиторски одред је симбол отпора и народног јединства, чија је храброст и пожртвованост оставила дубок траг у историји НОР-а. Када је II светски рат почео, није размишљао само о себи, већ о слободи свог народа и о будућности своје породице. Зато је одлучио да се бори и да стане на страну оних који су бранили своју земљу.

Мој прађед се борио у Црној Гори, где су борбе биле тешке и опасне. У тим планинским крајевима, борци су често били гладни, уморни и изложени великим опасностима, али нису одустајали. Сви Зековићи њих 86 из братства колико их је учествовало је показало храброст, издржљивост и снажну вољу, јер су веровали да се за слободу вреди борити. Иако није било лако, мој прађед је остао веран својим идеалима. Борио се за правду, слободу и мир, желећи да будуће генерације живе у бољем и сигурнијем свету. После рата, његова борба остала је део породичне историје и нешто на шта смо сви поносни. Данас, када размишљам о свом прађеду Урошу Зековићу, осећам поштовање и захвалност. Његова храброст и пожртвованост подсећају ме колико је важно волети своју земљу и чувати слободу. Литература: Зековићи – братство у Ускоцима, Партизански одреди у Народноослободилачкој борби Петар Анђелковић 8/4

Дане Богуновић

Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства. У њему је учествовала већина тадашњих држава света, укључујући и све велике силе, које су основале два супротстављена војна савеза: силе Осовине, на челу са Немачком и Савезницима, на челу са СССР, Уједињеним Краљевством, Француском и САД. Почео је у септембру 1939. године инвазијом Немачке на Пољску. На нашим просторима ратна дејства започињу немачким нападом на Краљевину Југославију, познатим као Априлски рат, којим су силе Осовине (Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска) започеле инвазију и окупацију, а рат је трајао до 15. маја 1945. године. Званично отпочиње немачким бомбардовањем Београда и других већих југословенских градова 6. априла 1941. године. Повод за напад био је државни удар којим је са чела Југославије свргнут кнез Павле Карађорђевић због приступа Силама Осовине, након чега се Југославија окренула Савезницима. Ка Југославији су тог дана полетела 484 авиона, од којих су 234 били бомбардери, а на Београд је бачено око 440 тона запаљивих бомби. Рат је највећим делом био герилски, а осим сукоба са немачким окупаторима на овим просторима започео је и грађански рат између народа који су живели на територији тадашње Краљевине Југославије. Мог прадеду, Данета Богуновића рат је затекао у родном месту Врело поред села Зрмања у Лици. Одмах по формирању локалних јединица НОБ-а приступио је истима, због чега је касније добио одликовање ,,Носилац партизанске Споменице-1941. године“.

Као борац Друге далматинске бригаде у Другом светском рату учествовао је у борбама са немачким окупаторима и два пута био тешко рањен. Током фебруара и марта 1943. године у Четвртој непријатељској офанзиви-Битка на Неретви (познатој као и „Битка за рањенике“) учествовао је у борбама са својом бригадом у источној Херцеговини у пробоју преко реке Неретве када је био тешко рањен у кук и један од свега троје преживелих из његове групе. Ова битка се сматра најхуманијом битком из Другог свјетског рата. Већ од половине маја 1943. године започела је Пета непријатељска офанзива (битка на Сутјесци), у којој је мој прадеда учествовао на потезу Милинкладе. Неуспех ове офанзиве био је прекретница за ток Другог светског рата на овим просторима, и последња велика Немачко-италијанска операција против јединица НОБ-а. У том периоду на Милинкладама настала је једна од најпознатијих фотографија из Другог светског рата, аутора Жоржа Скригина на којој се налазио и мој прадеда. Фотографија је настала приликом одмора рањеника у покретној болници бригаде на Милинкладама, приликом транспорта рањеника ка слободној територији. Мој прадеда изгледа као да гледа право у камеру, али баш напротив он је гледао у правцу непрегледне колоне рањеника у којој се случајно задесио Скригин.

Укупни губици партизана су били око 7 500 што је више од једне трећине учесника НОЈ-а које су учествовале у сукобу. Дане Богуновиће се као борац, а касније као официр борио до краја 1944. углавном у јединици Друге далматинске бригаде, да би на крају рата добио чин поручника у бригади КНОЈ-а при ОЗН-и (Одељење заштите народа, односно тадашња војна служба безбедности) која је водила борбе против четника у деловима Србије и Босне и Херцеговине. Носилац је многобројних одликовања и ,,Партизанске споменице 1941“. Иначе Други светски рат на овим просторима карактеришу и међунационални сукоби посебно на подручју Херцеговине и Лике, у којима је од стране паравојних формација страдало и много цивила, а управо због своје нације и вере. Мој прадеда је у тим сукобима изгубио оба брата које су стрељали усташе односно домобрани. Брата Симу Богуновића усташе су убиле испред породичне куће у месту Врело наочиглед шесторо деце, док је млађи брат Милош стрељан на улици у Загребу од стране домобрана у време повлачења Немачких снага из града, а због илегалних активности у корист партизана ( деловао је као партизански обавештајац у Загребу). Тешки сукоби са окупатором, муђунационална мржња и нетрпељивост на овим просторима носила је велике жртве и дубоке ране за све генерације остале иза тог времена. Нама, генерацијама иза њих остаје да памтимо жртву коју су поднели за слободу и ову земљу коју зовемо отаџбином, и да је поштујемо и волимо. Извори: www.yugopapir.com/2017/11/bitka-na-sutjesci-milinklade-kako-je.html http://pdfslide.net/documents/popis-boraca-2-dalmatinske-proleterske-udarne- brigade.html усмени и писмени извори Аника Богуновић 8/3

Милија Вукадиновић

Мој прадеда звао се Милија Вукадиновић. Рођен је у селу Доња Мутница. Пре почетка рата бавио се пољопривредом и помагао породици у свакодневним пословима. Када је 1941. године избио рат на простору Краљевине Југославије, Милија је био мобилисан у војску. Након капитулације државе вратио се у село али је ступио у народноослободилчки покрет, где је учествовао у борби против окупатора. Његови задаци су углавном били преношење порука и помоћ у снабдевању група храном. Током рата био је изложен многим опасностима али је преживео и вратио се у Доњу Мутницу. Наставио је да се бави пољопривредом и проводио више времена са породицом. Извори: усмени од бабе и деде Хелена Давидовић 8/1

Даница Aлитовић

Моја прабаба Даница Aлитовић (девојачко Летуница) (1922-2012) је преживела бомбардовање Београда 1941. Њено место рођења је село Добропољци - Ђеврске, у Далмацији, у коме је живела до 1935, а затим се са породицом преселила у Београд. Мој први Ускрс У породици се памти прабабина прича о том дану. Причала је како је била ноћ када су кренуле бомбе и разарања. И да је излазак из подрума био ризичан, јер нису знали када ће се авиони вратити. Она је ипак отишла до Кнез Михаилове у неком тренутку.

Причала је како су сцене биле страшне, све поломљено и пуно мртвих по улицама. Рекла је да је видела жену која је ушла у излог продавнице, обукла бунду и да се некако скаменила. Као да се од шока заледила. Људи су ишли и узимали шта су стигли из полупаних продавница. Наравно да су је питали: “Баба а шта си ти узела?”Њен одговор је био: “ Какве бунде, какве глупости...отишла сам у месару, узела сланину...два месеца смо је јели...” Живела је до септембра 2012. ИЗВОРИ: -Усмени -Писани - породична писма -Википедија https://www.wikipedia.org/ -Уџбеник -Архива Града Београда https://arhiv-beograda.org/rs/ -слике https://www.gradnja.rs/oziljci-od-bombardovanja-na-arhitekturi-beograda/ Вук Баковић 8/1

Моји преци Божидар и Вук

Божидар Костић Рођен је око 1928. године. Надимак му је био Бошко. Током Другог светског рата прикључио се борби већ са 16 година, што говори о његовој храбрости и раном осећају одговорности према својој земљи. Након завршетка рата био је члан СКОЈ-а (Савеза комунистичке омладине Југославије). Захваљујући великим заслугама у рату и наставку школовања, запослен је као инспектор у Секретаријату за унутрашње послове у оквиру СИВ-а. Студирао је на Правном факултету. Божидар је био високог раста, а због црвенкасте косе добио је надимак „Риђко“. Вук Милован Вук Милован, мој прадеда, био је храбар и поносан човек. Током рата побегао је у партизане када су бугарске власти покушале да га одведу на принудни рад у Бугарску. Приликом поласка, желео је да се поздрави са својом девојком, мојом прабабом. Бугарски подофицир му то није дозволио и притом га је вређао. Вук му се супротставио, опсовао га и тиме показао своју неустрашивост. Његова мајка успела је да га спасе, након чега је Вук побегао у партизане. Био је леп и поносан човек, са плавим очима и црном косом. Лена Дамњановић 8/3

Алексеј Николајевич Зименков

Други светски рат је почео 1941. године, а завршио се 1945. године у мојој родној земљи, СССР-у, који је био међу победницима јер је био део антихитлеровске коалиције. Наравно, многи људи су отишли да се боре за своју домовину, укључујући и оца моје баке Светлане са очеве стране о коме ћу написати у овом пројекту. Отац моје баке се звао Алексеј Николајевич Зименков, мој прапрадеда. Рођен је 25. августа 1925. године на Јужном Уралу. Био је одличан у свим предметима. Био је прилично храбар човек, посвећен својој домовини и спреман да за њу умре, као и многи војници. Добровољно се пријавио са 16 година, додајући године својим годинама, и отишао је на фронт својом вољом и он је посебно тражио да иде у рат иако није ни завршио школу нити је почео десети разред и завршио је девети разред 22. јуна 2941. године. Алексеј је добро говорио немачки и учио га је и у школи, па чак и када се лечио у Вени. Прво је послат био на медицински курсеви и увек је добро обављао своје дужности медицинског болничара и учествовао је у операцијама. После тога је отишао да се бори у Гардијској ваздушно-десантној дивизији. Једнога дана, као део десантноj групе, падобраном се спустио на територију коју је држао непријатељ. Током скока, рањен је у ногу и слетео је у мочвару. Његова чизма је била пуна крви, а вода око њега је такође била умрљана крвљу. Алексеј је морао дуго да седи у мочвари, али није одустао, иако су немачки овчари лајали по мочвари, тражећи га. Ипак је успео да се врати својима и одмах је био хоспитализован. Када се опоравио, вратио се у своју дивизију.

Одликован је медаљама, орденима и био је витез Светог Ђорђа, а ово је додељивано ужем кругу највиших државних достојанственика, углавном за заслуге у пословима државне управе или судске службе. Његов чин је био каплар. Вена је ослобођена од нацистичке окупације 13. априла 1945. године, као резултат Венске офанзиве, коју је спровела Црвена армија. Да би га ослободили, морали су да пређу широки аутопут. Аутопут су Немци жестоко гранатирали. Нажалост, мој прапрадеда је тамо погођен у главу, а метак је прошао кроз њега. У Вени лечио га је аустријски професор који се заинтересовао за повреду. У мозгу су му остали фрагменти лобање. У Вени за мог прапрадеда, Алексеја Николајевича Зименкова рат jе био коначно завршен. Кући се вратио тек 1949. Због повреда, десна рука му је била парализована и шепао је, али се из рата вратио у веома лепој страној одећи. Jош његов отац, Николај Зименков Алексејевич, а такође и старији брат мог деде, Афанасије Уљановски су исто ратовали, али нажалост су нестали. Афанасијев пријатељ је рекао да је видео авион у коjем је Афанасије летео како гори у ваздуху близу Москве. Брат мајке моје баке Светлане, Роман Лазарев, такође је трагично погинуо у том рату. Алексеј Николајевич је после рата радио као шумар, штитећи шуме, али када је рана на глави од метка у мозгу почела јако да га мучи, проглашен је инвалидом. У последњим годинама живота био је незапослен и патио је од главобоља све до смрти. Упркос томе, и даље је био веома весела особа, и он је одмах после рата оженио се Маријом Игнатјевном, која је такође била веома весела, и имали су две ћерке, од којих је једна моја бака Светлана, и два сина. У последњим годинама живота није радио и умро је у марту 1965. године, проживевши пуних 59 година.

Превод његовог херојског дела: «Друг Зименков, 28. марта 1945. године, показао се као храбар и неустрашив борац током битака код реке Рабе. Друг Зименков је са бојишта близу реке изнео шест тешко рањених и два рањена војника. Док је био на задатку, друг Зименков је провалио у непријатељски ров и убио четворицу нациста својим митраљезом, био је тешко рањен, али није напустио бојиште док командант није издао наређење.» Елена Ботнева 8/3

Алексеj Зименков Николаjевич, слика из Бесмртног пука.

Моја прабаба Алицја

Moja prababa Alicja je imala 13 godina,živela je Varšavi,kada su Nemci napali Poljsku.U Gdanjsku su se obukli u poljske uniforme i kao poljski vojnici napali nemačke graničare.To se zove"pod lažnom zastavom", a onda su iz sve snage napali zapadne poljske granice, istovremeno su Rusi napali istočne granice. Varšavu su bombardovali nacistički avioni "štuke" sa jezivim sirenama. Moja prababa je živela u Starom gradu i nasla se sa bratom, majkom i stotinama drugih ljudii u veliku crkvu, u nadi da Nemci nece gađati crkvu bombama. Svi su ulazilii u velikom strahu, dok je oko crkve treštalo i zavijalo. U jednom trenutku je moja prababa odlučila da mora brzo da izađe iz crkve i niko je nije mogao zadržati, njen mlađi brat Jurek je potrčao za njom, a za za njima i njihova majka Marijana. Izleteli su iz crkve pretrčali ulicu pod paljbom. Avionskih mitraljeza i utrčali u prolaz zgrade gde su nekada prolazile konjske kočije. U tom trenutku je pala bomba na crkvu,srušila je i vecinu ljudi ubila... Ubrzo su Nemci zauzeli Varšavu, a moju cukunbabu Marijanu, prababu Alicju i njenog brata Jurеka oterali daleko, u nemački radni logor. Moja cukunbaba Marijana je radila, a deca su gladovala iza bodljikave žice. Moja prababa je zadobila ranu na nozi, а Nemci su takve ranjene sa decom dalje slali u koncentracione logore i ubijali posto su beskorisni. U logoru su deca skupljala ljuske od krompira koje su nemački vojnici bacali i to su kuvali i jeli. Neki dobar Nemac je od dece uzimao kupone koje su njihovi roditelji dobijali za rad u logoru i donosio im je u metalnom lavoru sladoled i proturao kroz bodljikavu žicu. Deca su jela i vracala kroz žicu prazan lavor.

Moja babа se ovoga seca i retko jede sladoled, jer često vidi tu izgladnelu decu i taj metalni lavor. Kada je moja prababa razumela da ce ih prebaciti u koncentracioni logor, odlučila je da pobegne po svaku cenu ispod žice. Pod okriljem noci se provukla,a za njom i njen mlađi brat i majka. Dugo su pešačili do železničke pruge i stigli na stanicu. Kada je naišao voz moja prababa je ušla u vagon prve klase, hrabro i tu u kupeu je srela Poljakinju udatu za nemačkog oficira, koja im je pomogla da pređu granicu i dodju do poljske teritorije.Ostatak rata su proveli kod dalekih rođaka na selu i tako preživeli. Dok su bili u okupiranoj Varšavi, pre nego što su oterani u radni logor deda Aleksandar, majstor za telefone, vodio je moju prababu Aliciju u Varšavski geto, gde su Nemci zatvorili hiljade Jevreja i strašno ih mučili glađu i ubijali. Tu je bila zatvorena i drugarica moje mame koja se zvala Ruža. Ruža je pobegla iz geta i preplivala reku Vislu i moguce je da je Nemci nisu sustigli i ubili. Prababinu mladju rođaku su Nemci odmah streljali, zajedno sa tetkom koja nije htela da ostavi devojčicu koja je bolovala od epilepsije. Nemci su smatrali da sve koji boluju treba ubiti,kao manje vredna ljudska bica. Tako su ubijali i narode koje su proglasili manje vrednim Jevreje, Rome, Srbe i Ruse. Ima još mnogo da se priča, ali ovo je ukratko. Михајло Вудраговић 8/4

Милан Аћимовић

Милан Аћимовић је рођен у Невесињу 26.10.1919 године, где је завршио четири разреда основне школе, а у Мостару је завршио четири разреда гимназије. Онда је 1936. године отишао у Београд на занат, односно требало је да постане словослагач. Због синдикалне активности избачен је из газдине куће уз речи да у еснафу неће бити хлеба за њега. Након тога се уписао у војну школу за авиомеханичаре у Петроварадину 1938. године, да би идуће године наставио школовање у пилотској школи исто у Петроварадину. Завршио је курс пилотске школе лаширањем авиона фризир у Краљеву 1940. године. Кад је дошао Априлски рат они су из Краљева добили први борбени задатак да сруше мост на Морави код Ћуприје, али задатак није био успешан јер су Немци већ поставили против авионску артиљерију. После тога су пребазирани у Сајарево на аеродром Рајловац а затим су пребачени у Требиње где су их 17.4.1941. године постројили ради предаје двојици италијанских официра. Милан је са још једним земљаком побегао из строја да спакује ствари и да однесе тетки лек али се упутио ка Невесињу. Онда је отишао у село где је сачекао успостављање италијанске окупационе власти. Милан је избегао усташке покоље тако што је са лажном пропусницом преко Мостара, Сајарева, Вишеграда стигао до Србије, односно Београда. Ту је успео да се запосли као келнер у кафани Каленић.

Шетајући Теразијама срео је свога класића из војне школе коме је испричао како је избегао заробљавање у Требињу, и те ноћи су у га ухапсили агенти Специјалне полиције. А како је успео да изађе из затвора то никад није хтео да каже. Након тога он је радио у фабрици „Икарус“ до 1944. године када су совјетски војници дошли у Ковин. Онда је са пробним пилотом фабрике авиона „Икраус“ покушао да прелети до Совјета преко Дунава. Али су Немци са против авионском артиљеријом погодили мотор њиховог авиона и они су принудно слетели на плажу код Бановаца. Пилот је био онесвешћен, али Милан је био свестан после тог пада. Касније њих двојицу су Немци ставили у камион и кренули из Бановаца до Команде у Земуну. Када су стигли у улицу Цара Душана започело је Савезничко бомбардовање Земуна. Немци су као добро обучени војници поскакали из камиона и полегали уз зидове околних зграда. А Милан је прескочио тарабе код данашњег кафића Кахриман и кроз баште побегао и сакривао се све до ослобођења Земуна. Када су дошли југословенски партизани, Милан се јавио и придружио совјетским пилотима који су формирали пук јуришне авијације на аеродрому Ковин. Учествовао је у борбама летећи у авиону „ИЛ-2“ све до завршетка Другог светског рата. Извор: усмени разговор са Милановим сином Виктор Радовић 8/1

Милан Петошевић

Мој прадеда Милан Петошевић (татин деда), живео је у западној Славонији у селу Гређани. Рођен је 01. августа 1925. године као средње дете. Његова породица је имала велико имање, које је водила његова мајка јер су врло рано остали без оца. Са 17 година 1942. год. комшија га је повео у партизане. Прикључио се 12. славонској пролетерској ударној бригади још када се оснивала у Будићима код Пакраца и са њима се борио на подручју Славоније. Те исте године је рањен у ногу ,на планини Псуњ у борби са усташама. Мајка је чула да је рањен па је пошла да га тражи. Нашла га је у болници, и то је његов последњи сусрет са мајком , јер су је убрзо усташе заклале. Он је пребачен у болницу у Италију у Бари, где су га оперисали и где се опорављао. Пред крај рата, након опоравка се вратио у Славонију, где му је понуђен чин капетана и да остане у војсци као активни официр. Он то није могао да прихвати, јер је на имању једини остао брат који је оболео од туберкулозе. Морао је бринути о болесном брату и његовој деци , као и о две млађе сестре, водити рачуна о имању и прехранити их. Умро је 1999. године. Сара Петровић 8/2

Драгутин - Драган Радишевић

Moj pradeda Dragan Radišević rođen je 1914 godine u Starom Selu, malom pitomom selu na Baniji, današnja Republika Hrvatska. Rodio se kao prvi od petorice sinova Stevana i Ljubice Radišević. Porodica je bila složna i vredna, vredno su radili i proširivali svoje imanje. Pradeda se oženio u januaru 1940. godine i u novembru 1940. se rodio moj deda Stevo Radišević. Nisu ni slutili kakva se nesreća sprema. Pradeda je mobilisan u vojsku Kraljevine Jugoslavije, početkom marta 1941. godine a borbeni položaj mu je bio kod Virovitice prema Mađarskoj granici. Nemci su napali 6-tog aprila. Već 8-og aprila pradedina jedinica se predala. Međutim, kada je pradeda video da vojsku koja se predala, stavljaju u voz i zaključavaju vagone, on pobegne u obližnje selo, skine uniformu i od nekog čoveka kupi seljačko odelo. Skrivajući se i putujući samo noću pradeda se vratio kući posle 26 dana. Posle dolaska kući pradeda počinje sa redovnim poslovima na imanju. To nažalost nije dugo potrajalo jer već u julu ustaške vlasi oduzimaju i nacionalizuju imanje Radiševića i naseljavaju u njihovu kuću neke ljude iz Zagorja. Radiševići su bili ona trećina Srba iz Hrvatske koju je tebalo proterati u Srbiju. Prabaka se sa dedom koji je bio beba vratila kod svog oca a pradeda i braća spavali su po tuđim štalama. Pradeda odlazi u ustaško poglavarstvo u Petrinji i dobija nalog za deportaciju u Srbiju. Pradeda i njegova dva mlađa brata Jovan i Nikola odlaze za Srbiju, a druga dva brata Ilija i Boško, ostaju sa roditeljima krijući se kod rođaka.

Po dolasku u Srbiju bili su smešteni u jednoj porodici u Maloj Moštanici pored Beograda. Dva tri meseca je proteklo mirno, domaćini su bili vrlo dobra i gotoprimljiva porodica a braća Radišević zauzvrat su im pomagali u poslovima oko kuće i na njivi. Taj period spokojstva malo je trajao, do pradede stiže vest da je u borbi sa ustašama poginuo njihov brat Boško.Pradeda odlučuje da se vrati u NDH. To je bilo praktički nemoguće, ali pradeda je bio poznat po svojoj dovitljivosti te nabavlja lažnu propusnicu nemačkih vlasti, tzv AUSVAJS, na ime nekog Nemca i vraća se vozom kući u Staro Selo. Odmah po povratku priključuje se partizanskom odredu na Baniji koji je bio sačinjen od pobunjenih Srba sa Banije i komunističkih ilegalaca iz Zagreba i Siska. Vremenom odred prerasta u četu i više ne deluju samo na području Banije već po potrebi i naređenju. Početkom 1942 godine prelaze u Bosnu. U Bosni pradeda dobija zaduženje da nabavlja hranu za partizanske jedinice, tzv intendantska služba. To je bio veoma zahtevan i opasan posao jer u mnogim selima i mestima partizani su bili omraženi, pa se često dešavalo da intendant pođe po namirnice i da ga ubiju na putu. Međutim tu opet dolazi do izražaja pradedino lukavstvo i snalažljivost. Pradeda je tražio od svog komadanta da na zadatak ide u civilu i od oružja nosio je samo sakriven pištolj. Međutim tu opet dolazi do izražaja pradedino lukavstvo i snalažljivost. Pradeda je tražio od svog komadanta da na zadatak ide u civilu i od oružja nosio je samo sakriven pištolj.

Загреб, 1945.

To mu je donosilo sigurnost na terenu a obezbeđivao je najveće količine namirnica. Nije prošlo mnogo vremena a pradedu su unapredili i postao je načelnik intedantske službe 2. brigade 7. Banijske divizije to je bilo u proleće 1943. godine. I pradedina braća su u isto vreme bili u partizanima, nažalost oni nisu imali toliko sreće pa je Ilija poginuo 1943. u bitci na Sutjesci a Nikola 1945 na Sremskom frontu. Kada je njegov otac( čukundeda Stevan) čuo da mu je i drugi sin poginuo pao je i odmah umro. Pradeda je saznao za smrt svoje braće i oca tek u februaru 1945 godine kada je došao kući na odsustvo. Kraj rata pradeda je dočekao na mestu načelnika intedantske službe 4. Zagrebačkog korpusa. Nakon rata ostaje u Zagrebu u šabu grada Zagreba gde radi na nabavci i distribuciji hrane. Ostaje sve do kraja 1946. godine kada na nagovor svoje majke se vraća u rodno selo da obnovi i izgradi spaljeno i opustošeno imanje. Umro je u Mladenovcu 1996. godine, nakon što je ponovo kao izbeglica došao u Srbiju. Podatke koje sam koristio dobio sam od : Radišević Steve, mog dede Radišević Zorana, mog oca Fotografije, porodični album Никола Радишевић 8/4

Мој предак Видоје

Нисам морала дуго да размишљам о ком од мојих предака да пишсем у мом истраживачком раду. У кућној библиотеци на једном месту већ дуго година налази се књига “Стазама слободе 1941-1945” коју је написао брат од стрица мог деде. То је књига о Другом светском рату, четворогодишњем страдању, патњи највећег дела становништва. Југославија је капитулирала 17. априла 1941. године, после неколико дана разорног бомбардовања и уласка на територију ѕемље бројније и технички боље опремљене војне силе. Власт је побегла у иностранство, а војска је распуштена и остављена сама себи. Земља је окупирана и подељена између окупаторских држава. Становништво је остало сиромашно, без хране, обуће и одеће. Без обзира на такво стање истакнути представници нису пали у очај. Решили су да се боре против окупатора и ослободе своју земљу. Жеља за слободу, храброст и одлучност учинила их је непобедивим. Те врлине најбоље показује мој предак Видоје, дечак од 14 година 1941. године, борац партизан од првих дана до коначне победе. Након одласка у пензију мој предак је написао књигу “Стазама слободе 1941-1945”, издање Историјског института Црне Горе, Подгорица 2000 године. Желео је та времена да приближи генерацијама које долазе. Одговор на питање шта је подстакло четрнаестогодишњег дечака, мог данашњег узраста, да узме пушку и оде од куће у рат у четворогодишњу борбу, верујем да се налази у следећим пасусима његове књиге: “Зимске дане у селу најчешће су сељаци проводили у бескрајним разговорима идући један од другога, од куће до куће. Најчешћа тема тих разговора била је препричавање догађаја из ратних дана - Првог и Другог балканског рата и Првог светског рата.

Млади су, укључујући и дјецу, са великим интересовањем слушали много пута поновљене приче о борбама на Скадру, Мојковцу, Романији и слично, о робовању у логорима у Мађарској, гдје је био и мој отац, о комитовању у Црној Гори 1916-1918.г. Са поносом се говорило о погинулим борцима међу којима су била оба моја дједа.” Ратни пут започиње 13. јула 1941. године. Учесник је најжешћих борби које су водиле партизанске јединице на широком простору Црне Горе, Босне, Хрватске и Словеније, прошао четврту и пету офанзиву. Почео као курир, па борац, командир, комешар, до омладинског руководиоца у бригади. Рањаван је у борбама на Сутјесци, често изложен смртним опасностима и болестима. Са својих 15 године је оболео стомачним тифусом. Био је слаб и исцрпљен беѕ лекова и замало су да отписали. Било је тренутака када су га вукли у колицима у свакој прилици. Једне хладне октобарске вечери, партизанска чета је преспавала у планинама и дошла је једна Босанска сељанка да им да мало воде и хлеба. Док је шетала, угледала је Видоја удаљеног од свих и одмах му је притрчала и понудила му да једе и пије воде. Полако се опорављао, а од те вечери му је све кренуло на боље. Успео је да победи и дочека слободу. Посебно су емотивни делови књиге у којима Видоје описује рањавања и смртне губитке својих сабораца, другарица и другова. Живот је посветио сталној борби за бољу будућност, за слободу, правду, једнакост и напредак друштва и државе. Био је заточеник истине. Запамћено је да је био лице поштења, племености, скромности, хуманости, једноставности и вере у људе, одан пријатељима и посвећен породици. Мина Жарковић 8/1

Милка Селаковић

Мајка моје баке, моја прабака, зове се Милка Селаковић. Рођена је 21.2.1934. у селу Кукуњевац у Хрватској у породици Живковић. Оца Душана и брата је изгубила пре Другог светског рата, претпоставља се да су обојица преминули од тифуса. Мајка Мара се поново удала за човека из суседног села који је био удовац са двоје деце. Када је почео рат, моја прабака је одведена у концетрациони логор у Новој Градишци. Многа деца, укључујући њену сестру од стрица, нису преживела тешске услове живота у логору. Моја прабака и данас има ожиљке на кожи од инфекција и промрзлина из тог периода. Децу из овог логора су одлучили да превезу у Јасеновац и док су вагони пуни деце чекали да крену за Јасеновац, богата жена из прабакиног села је, тражећи свог сина јединца, успела да спаси неколико деце из овог воза. Моја прабака је била једно од те деце. Деца која су била “откупљена” су боса, по мразу, пешачила целу ноћ до првог села. Многа су касније преминула од промрзлина. До пред крај рата моја прабака је живела са мајком и понекад је одлазила је код стрица у Кукуњевац. Приликом једне посете стрицу сазнала је да су јој усташе убиле мајку, након зверског мучења. Остала је да живи код стрица до удаје за мог прадеду Бранка. Моја бака је рођена 1953. године, осам година након завршетка Првог светског рата. Растко Касалица 8/4

Хамза и Мумин Калач

Moj pradeda, Hamza Kalač rođen je 1900. godine u Rožajama (Republika Crna Gora), odrastao je u vremenu punom nemira, straha i neizvesnosti. Njegovo detinjstvo nije bilo ispunjeno igrom i školom, već nemaštinom, zvucima pušaka, razgovorima o ratu i brigom kako preživeti sledeći dan. Kada je imao samo četrnaest godina, ostao je bez oba roditelja, otac mu je poginuo u prvom svetskom ratu, a majka umire mlada odmah posle oca. Sam sa dva mlađa brata (dvanaest i jedanaest godina), morao je da preuzme odgovornost koju ni mnogo strariji nisu smeli. Iz sadašnje perspektive (ja sada imam četrnaest godina) izgleda potpuno nemoguće, ali on je sakupio hrabrost i preuzeo je ulogu roditelja i staratelja nad svojom braćom. Ratno vreme, opustošena zemlja, sam bez bilo čije podrške i pomoći.

Boreći se sa glađu, bolešću i nestabilnim vremenima, deda je odlučio da potraži bolji život. Planinski kraj severne Crne Gore nije davao mnogo mogućnosti, neplodna zemlja, nepregledna šumska prostranstva i surova klima za tako male dečake su bili razlozi zašto je pradeda odlučio da potraži svoju sreću u Metohiji. Poveo je braću i pešice su preko planinskih prevoja visokih preko 1500 metara prešli u Peć. Pešačili su više dana tih 50 kilometara do novog grada, nove nade za život, pri tom nisu poznavali ni put ni bilo koga ko će da ih sačeka, uputi isl. Put je bio težak, pun opasnosti, ali nošeni dečačkom nadom, stigli su do Peći, gde su našli utočište kod dobrih ljudi koji su im pomogli i gde su započeli novi život. Iako je bio premlad da učestvuje u Prvom svetskom ratu, uticaj tih događaja oblikovao je njegov karakter. Naučio je da bude čvrst, ali i brižan, da štiti slabije, ali i da nikada ne zaboravi šta znači dom. Snaže građe, pun energije radio je najteže poslove da bi preživeo, uspeo je, posle rata, kupuje omanji plac gde zajedno sa braćom pravi kuću. Brzo je formirao porodicu, izrodio tri sina i dve ćerke kada ga zatiče drugi svetski rat. Kao koristan radnik na izgradnji i održavanju puteve biva oslobođen regrutacije i odlaska na front ali ipak rat je ostavio velike posledice. Skoro ceo prinos od poljoprivrede koji je trebao da posluži njegovoj porodici morao je da daje vojci. Kako prenosi moj deda, tada tek petogodišnji dečak, više su bili gladni i bosi nego siti. Bilo je dana kad su mljeli hrastovu koru da bi od nje napravili neku vrstu hleba. Najmlađi dedin stric Mumin nije hteo da trpi takvo stanje i odlučio se da ide u partizane.

U jesen 1944. godine, dok se Drugi svetski rat približavao svom kraju, započele su velike borbe za oslobođenje Kosova i Metohije. Među najznačajnijim bitkama tog perioda bile su bitke za Peć i Đakovicu. Te borbe nisu bile samo sukob vojski, već i borba za slobodu naroda koji su godinama trpeli pod italijanskom i nemačkom okupacijom. Partizanske jedinice, hrabro su se suprotstavile nemačkim trupama i lokalnim kolaboracionistima. Borbe su bile teške, posebno jer su neprijatelji bili dobro utvrđeni, ali odlučnost i hrabrost partizana nisu posustajali. Peć je oslobođena 17. novembra, a nekoliko dana kasnije i Đakovica. Oslobođenje ovih gradova značilo je mnogo za stanovnike Metohije – to je bio znak da se sloboda vraća u njihove domove. Pradeda je mom ocu govorio o junackim podvizima dva istaknuta borca iz Drugog svetskog rata, Bora Vukmirovića i Ramiza Sadika, streljanih od strane fašista 1943. godine u selu Landovica, nadomak Prizrena, zagrljeni simbolizujuci bratstvo i jedinstvo, ideal kome se težilo u borbi protiv okupatora. Istaknuti narodni heroji tog vremena bili su i Miladin Popović i Milos Gilić, porekla iz ovih krajeva.

Pradedin najmladji brat Mumin je nakon drugog svetskog rata, kao zaslužni borac narodnooslobodilačkog rata dobio službu u ambasadi SFRJ u Bugarskoj. Zbog zategnutih odnosa tadašnje SFRJ i Bugarske, prouzrokovane političkom krizom i lošim odnosima Tita i Staljina dolazi do političkog progona službenika naše ambasade u Sofiji. Grubim kršenjem pravila eksteritorijalnosti Ambasade, Bugarske vlasti hapse Mumina i njegovog sina Ivana gde ih dalje kroz montirani sudski proces proglašavaju za neprijatelje Bugarske države. I pored više puta upućene intervencije tadašnje vlade Jugoslavije, osuđeni su na strogi zatvor. Višednevno su mučeni a Muminov sin Ivan biva na kraju bez sudske presude streljan u gradu Kolarovgrad 1952. godine. Tek nakon normalizacije odnosa Bugarske i SFRJ Mumin biva pušten iz zatvora gde se nakon više godina ponovo viđa sa braćom. Iscrpljen od dugogodišnjeg zatvora, slomljen od bola za sinom, nastanjuje se u Beogradu gde prihvata mog dedu i pomaže mu u školovanju na Ekonomskom Fakultetu u Beogradu. Moj pradeda i njegov brat su umrli davno, ali njihove životne priče, žrtve koje su podneli ostaju dugo u meni. Ponosna sam na njihovom doprinosu stvaranja slobodne domovine, a njihovi primeri odrastanja u ratnim i posleratnim uslovima naučili su me da cenim mir, porodicu i domovinu i svaki novi dan. Зана Калач 8/4

Милорад Бошковић

Поред онога што је записано у књигама, прошлост се памти и кроз породичне приче и сећања, која се преносе с колена на колено. Таква сећања откривају нам како су ратни догађаји утицали на животе обичних људи. Једна таква прича односи се на мог чукундеду Милорада и његову породицу из села Рибари у Мачви и догађаје из јесени 1941. године. Чукундеда Милорад учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату, где је задобио прострелну рану кроз бутину, због које је тешко ходао. Током заробљеништва у Првом светском рату научио је немачки језик, што ће му касније помоћи да разуме намере окупатора. У септембру 1941. године, током немачке операције у Мачви, 342. пешадијска дивизија је поступала по наређењу да се сва насеља из којих је пружан отпор, или у чијој се близини нађе оружје или муниција, спале. Последице таквих мера највише су осетили мештани у мачванским селима. 342. дивизија Вермахта спроводила је масовна убиства и уништавала цивилно становништво, што се сматра једним од најсуровијих епизода током рата у Србији. Операција Мачва (26. септембар - 10. октобар 1941. године) сматра се првом фазом прве непријатељске офанзиве. Казненом експедицијом током јесени 1941. године најтежи злочини су извршени у Мачви, затим Краљеву и Крагујевцу.

Те јесени немачке јединице су пролазиле кроз мачванска села ка планини Цер. На речици Јерез мештани су срушили стару дрвену ћуприју како би им отежали даље напредовање. По повратку, бесни због отпора почели су да се иживљавају над недужним народом. Палили су куће и имања, хапсили све које су се затекли, без обзира на године, а ко им се супроставио убијали су на кућном прагу. Становништво су одвели и затворили у сеоску школу. Међу њима је био и мој чукундеда Милорад са својом породицом. Док су мештани били затворени у школи, чукундеда је разумео разговор немачких војника и схватио да постоји намера да се школа запали са свим људима унутра. Заједно са учитељем школе и још неколико мештана покушао је да побегне, свесно ризикујући живот. Захваљујући њиховом храбром покушају, изазвали су пометњу међу немачким војницима, што је успорило спровођење наређења. Тада су чукундеда Милорад, учитељ и остали мештани који су покушали да беже погинули, убијени су након кратке потере, али је њихова жртва омогућила да се добије драгоцено време. Убрзо је из Шапца стигла наредба да се школа не пали и да мештани буду пуштени на слободу. По повратку кућама, мештани су затекли само згаришта и пепео. Моја чукунбака Степанија остала је без мужа и без дома, сама са троје мале деце, суочена са губитком који је у једном тренутку променио њихове животе. Како нису имали куда да се врате, отишли су у други део села, на њиве које су обрађивали, где су у малој колиби пронашли једини преостали кров над главом. Започели су тежак живот у условима ратног разарања.

Судбина мог чукундеде и његове породице представља пример страдања цивилног становништва у Мачви у јесен 1941. године. Тих јесењих дана страдало је око 5000 Мачвана. Осећам понос на своје претке који су, упркос свим тешкоћама, показали храброст и непоколебљивост у одбрани живота и свог народа. Извори: Деда Милорад Бошковић (усмени извор) Деда Милутин Бошковић (усмени извор) Уџбеник „Историја за 8. разред“ (писани извор) https://sh.wikipedia.org/wiki/Operacija_Ma%C4%8Dva (писани извор) https://znaci.org/odrednica.php?slug=operacija-macva (писани извор) https://mojgradsm.rs/pomen-na-5000-postradalih-macvana-u-drugom-svetskom-ratu/ (писани извор) Немања Димитријевић 8/1

Милован Станишић

Мој прадеда звао се Милован Станишић и родио се 15. децембра 1923. године у Босни и Херцеговини у граду Власеница. Имао је два брата и једну сестру и они су веома тешко живели за време Другог светског рата. Они су се звали Јованка, Никодин и Млађен. Када је почео Други светски рат Милован је имао само седамнаест година и борио се на страни партизана. Једног дана партизани су се склонили у једну школу, међутим Немци су их нашли и опколили су ту школу и заробили су их. Тамо је доста партизана умрло, али Милована је спасао пријатељ који је ратовао на страни Немаца. Милован је за време Другог светског рата био три пута рањен. Касније се Јованка, Никодин и Млађен придружују партизанима. Јованка је била најстарија и она се скривала, али је у исто време спремала храну и помагала партизанима и војсци. Млађен је био најмлађи и он је имао само десет година кад је почео рат. Он се јако млад придружио партизанима и његова улога је била да преноси поруке и пошиљке између партизана који су се кретали по различитим местима. Комуникација између партизана се тако одвијала. Млађенов посао је био веома исцрпљујућ, преносио је пошиљке на веома хладном времену и имао је доста промрзлина. Касније је Млађен сам отишао у Бугарску и отишао је у прихватилиште за децу.

Милован и Никодин су се борили у 19. бирчанској бригади. Ова војска добила је назив по реци Бирач и они су водили оштре борбе против Немаца у Власеници, у долини реке Дрине и Босне, на планини Романији, Хан Пијеску, Сокоцу, Рогатици, Сребреници, Тузли, Мајевици, Семберији, углавном у источној Босни. Деветнаеста бирчанска бригада прогласила је Никодина за команданта батаљона. Никодин је погинуо у бици за Сарајево 1943. године код Облог брда. После рата Никодин и Милован били су носиоци партизанске споменице 1941-1945. Партизанска споменица је одликовање које је додељивано људима који су учествовали као партизани у Другом светском рату. То је признање за храброст и учешће у борби против окупатора. Милован је умро 14. фебруара 1986. године од инфаркта. После рата Млађен је отишао у Ниш како би наставио са образовањем и умро је у 64. години. Јованка, Никодин, Милован и Млађен су се борили на различите начине у Другом светском рату, али су показали веома велику храброст и пожртвованост за своју државузбог чега је важно очувати сећање на наше претке. Извор података: моја бака Дуња Грабовац 8/1

Бошко Буха

Бошко Буха био је учесник Народнослободилачке борбе, пионир и борац-бомбаш Друге пролетерске бригаде и народни херој Југославије. Рођен је 1926. године у славонском селу Градини, код Вировитице. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Бошков отац Раде Буха био је пореклом из херцеговачког села Домрке, код Гацка. Бошко је био најстарије од седморо деце. Иако маленог раста, Бошко је био веома немирно дете, један од најнемирнијих међу својим вршњацима. Његов учитељ се Бошковом оцу жалио како је Бошко иако добар ђак, веома немиран на часовима. Волео је да се игра с другом децом, а највише је волео да игра клиса. Након окупације Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске (НДХ), јуна 1941. године, усташе су упале у Градину и отпочеле прогон српског становништва. Наређење је било да сви Срби спакују своје ствари на кола и напусте село. У колони запрега, која је ишла ка железничкој станици, била је и Бошкова породица. На железничкој станици усташе су приспели народ терали у отворене сточне вагоне. Један усташа га је тада одгурнуо и Бошко је иако дете хтео да јурне на њега, али га је отац смирио и угурао у вагон.

Након читаве ноћи путовања, воз са прогнаним народом је стигао у источну Босну, у место Козлук, код Зворника. Бошкова породица је потом скелом прешла Дрину и дошла у село Јадарску Лешницу, код Лознице. Ту су се сместили у један магацин, а Бошко и његов отац Раде су ишли да надниче по другим кућама како би нешто зарадили за живот. Раде је помагао по кућама, цепао дрва, уређивао дворишта, а Бошко је чувао краве и коње. Током Бошковог боравка у Јадарској Лешници избио је устанак у Србији. Лета 1941. године Бошко је слушао приче о првим устаничким борбама и пожелео је да се придружи партизанима. У октобру 1941. године, са свега петнаест година, ступио је у Мачвански партизански одред. Као један од најмлађих и најмањих бораца, брзо је постао познат у читавом Одреду. Учио је како се рукује пушком и бомбом и показао знаке спретности и сналажљивости. Већ у првим борбама, у којима је учествовао, није показао страха. Бошко Буха се борио на многим ратиштима широм Југославије. Учествовао је у тешким борбама у Босни, Србији и Црној Гори. Посебно је познат по учешћу у борбама на Неретви и Сутјесци, које су биле међу најтежим биткама у току рата. Иако окружени непријатељем и у веома тешким условима, партизани су наставили борбу, а Бошко је својом храброшћу подизао морал сабораца.

Поред борбе, Бошко је био познат и по томе што је често говорио на омладинским скуповима, где је подстицао младе да верују у слободу, правду и заједништво. Његова храброст је била пример да и млади могу много да учине за свој народ и своју земљу. Бошко Буха је погинуо 1943. године код села Јабука, близу Пријепоља, са само седамнаест година. Иако је живео кратко, оставио је дубок траг у историји. После рата проглашен је народним херојем Југославије, а његово име носе школе, улице и споменици. Бошко Буха је симбол младости, храбрости и борбе за слободу. Његов живот показује колико су вера, храброст и љубав према отаџбини важни, без обзира на године. У далеком сродству смо преко маминог чукундеде. Литература: књига о породичном стаблу Буха wikiрedia Бошко Буха Лана Хусановић 8/3

Милкa Вагић

Апстракт Овај истраживачки рад бави се животом и учешћем мог претка Милке Вагић у догађајима Другог светског рата на простору тадашње Југославије. Рад је заснован на усменим сведочењима породице и доступној литератури. Кључне речи: Други светски рат, породица, сећање, историја, Југославија Увод Моја прабака Милка Вагић, девојачко презиме Кривокућа, је рођена 1924. године у селу Мањеровићи, околина града Карловца. Родне куће моје прабаке одавно нема јер је родбина након Другог светског рата на њеном згаришту подигла нову кућу. Моја прабака у рату Према сведочењима моје баке, настанком Независне државе Хрватске, српски народ је живео у сталном страху од могућих усташких рација пошто су села у околини града Карловца већински била насељена српским становништвом. Због тога је породица моје прабаке одлучила да се пресели у Церовац, предграђе града Карловца. Њену и друге српске породице су као нове комшије прихватиле и штитиле хрватске породице које се нису слагале са новом влашћу у Хрватској. На тај начин породица моје прабаке се надала да би избегли евентуалне усташке рације које су биле усмерене углавном на српска села.

У јесен 1941. године почиње да се распламсава устанак на Банији и Кордуну, а центар тог устанка је био управо Карловац. Многи Карловчани су отишли у партизане. Карловац је у то време био пун усташа и италијанске војске доведених ради сузбијања устанка. Народни хероји, Иван Маринковић, Јосип Краш и Маријан Чавић у Карловцу оснивају Окружни комитет КПХ. Захваљујући агентима и доушницима, усташе успевају да ухапсе Маријана Чавића, а два дана касније на улици у пуцњави усмрте Јосипа Краша. Иван Маринковић је успео да се склони на Петрову гору. Везу између преосталих илегалаца у Карловцу и партизана је одржавала Нада Димић и тако су партизани сазнали да је Маријан Чавић покушао самоубиство у затвору и да га је специјална полиција пребацила на лечење у градску болницу. Тада се доноси одлука да се Чавић покуша ослободити из болнице и та одлука је одредила даљу судбину моје прабаке. Група од 24 партизана, обучена у домобранске униформе, улази 17. новембра у Карловац и упућује се ка болници. Нажалост, нису нашли Маријана Чавића јер га је пре тога специјална полиција већ вратила у затвор. Приликом повратка из Карловца, дошло је до сукоба са италијанским војницама на коранском мосту и том приликом је тешко рањен партизан Ивица Гојак. Група стиже до Церовца где у кући моје прабаке, у њеном девојачком кревету, умире Ивица Гојак. Због страха од усташке одмазде, моја прабака се придружује партизанима на Петровој гори.

Subtitle

Слика SEQ Слика \* ARABIC 1: Дрвени мост на Корани 1935. године

Слика SEQ Слика \* ARABIC 2: Заповедник Поглавниковог Тјелесног Сдруга Анте Мошков издаје заповеди за напад на Кордуну 1942. године

Усташе и италијанска војска су више пута покушали да униште партизане на Петровој гори, али им то никада није пошло за руком захваљујући паметном систему земуница и скровишта. На исти начин је функционисала и Централна партизанска болница у којој је прабака помагала. Иако партизани никада нису уништени на Петровој гори, страдало је око 30% предратног становништва. Тада се, на пролеће одлучује на пробој обруча како би се спасио преостали народ. У том пробоју је учествовала и моја прабака. Чекала се киша за почетак акције и пробој је 13. маја 1942. године. Део партизана у ком је била и моја прабака, заједно са голоруким становништвом је, користећи шум кише како би били неоткривени, успео да дође иза леђа италијанских војника и напали су их са стране где их окупатор није очекивао. Како би који партизан пао у борби, следећи цивил је грабио пушку и настављао борбу. Обруч је успешно пробијен следећег дана. Након тога, преостале партизанске снаге су се консолидовале у околини Петрове горе и никада до ослобођења у априлу 1945. године нису били у опасности да буду опкољени и уништени. Усташе су због тога бес искаљивали на селима која су палили и уништавали, а становништво је одвођено у логоре. Након рата, прабака се запослила у ПТТ-у у Карловцу. Касније је упознала и мог прадеду. Убрзо се родила и моја бака Радојка. За заслуге у НОБ-у, прабаки је додељена Партизанска споменица. О акцији која је одредила судбину моје баке у Другом светском рату, 1960. године је снимљен и филм „Сигнали над градом“.

Закључак Истражујући живот своје прабаке, схватио сам колику жртву су поднели обични људи у временима великих историјских ломова како бисмо ми данас слободно живели. Извори и литература Ауторизована породична сведочења. https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B0%D0%BA%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%83_%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%86%D1%83_%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D1%80%D0%B0_1941. https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0 https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0_%D1%83_%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98_%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B1%D0%B8 https://www.kafotka.net/1536 https://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/kalendar/5/14/322/ Саша Гулић 8/1

Марјан Василић

Мој прадеда Марјан Василић био је учесник Народно ослободилачке борбе током Другог светског рата. Рођен је у јулу месецу 1922. године у месту Башка на острву Крк. Као мали због очеве службе долази у град Земун. Ту завршава основну и средњу школу. Почетком Другог светског рата био је партијски активиста Комунистичке партије Југославије. Са својим најбољим пријатељем Бранком Пешићем који је након Другог светског рата постао и градоначелник Београда, извршио је диверзију на телекомуникационе везе Гестапоа (то је била званична тајна државна полиција нацистичке Немачке), постављао је замке и онемогућавао нацисте да пролазе регуларним путевима. Након успешног задатка, са својим пријатељима који су учествовали у истом морао је да побегне из Земуна. Одлучили су да се прикључе Првој Пролетерској народно ослободилачкој бригади. Та бригада је формирана децембра 1941. године у Рудом. Мој прадеда је био директни учесник битке на Сутјесци где је на жалост и рањен. За своје учешће у Народно-ослободилачкој борби добио је бројна одликовања. Нека од њих су Орден партизанске звезде и Орден братства и јединства.

Током Другог светског рата упознао је и своју будућу супругу, која је такође била учесник Народно ослободилачке борбе. Његова супруга Невенка Василић, рођена 1924. године у месту Кореница на Плитвичким језерима. Невенка је била припадник Друге Личке бригаде. Још као мала била је пријатељица са Јованком Будисављевић-супругом Јосипа Броза Тита. Заједно су биле припаднице Друге Личке бригаде. Након Другог светског рата Марјан и Невенка настањују се у Београду где заснивају своју породицу. Вук Митић 8/4

Ратко Јанковић

У предходном раду који је за учешће мојих предака у Првом светском рату писала сам о ратничкој биографији мог чукун деде Властимира, учесника Првог и Другог балканског рата и Првог светског рата, носиоца бројних ратних одликовања, Карађорђеве звезде, медаље Милоша Обилића и других ратних одликовања. У његовој породици рођен је мој прадеда Ратко Јанковић октобра 1914. године и његов брат Милан Јанковић, рођен септембра 1910. године. Ратна дејства ни њих нису мимоишла јер су сведоци и учесници догађаја у Другом светском рату. Такође, њих двојица су као млади људи и интелектуалци, сведоци свих међуратних догађаја који су за последицу имали капитулацију Југославије 1941. године а потом и отпор агресору и ново буђење Југославије. Прадеда Ратко у међуратном периоду служио је војску у Херцеговини и био сведок међуетничких сукоба која су достигли врхунац у току Другог светског рата. Други светски рат затекао га је као службеника тужилаштва у Нишу. Као правник и млад човек био је симпатизер комуниста а у току рата био учесник илегалац . То није могло бити непознато државним службама те га је пријатељ Меденица као учесник четничког покрета али и његов школски друг и пријатељ, обавестио да му следи хапшење и одвођење у логор. Прадеда Ратко ипак био ухапшен и одведен у радни логор у предграђу Беча.

Његов брат Милан завршио је Академију краљевске војске, служио у Требињу у својству потпуковника па потом пуковника . После капитулације прадедин брат Милан, је отишао у родну кућу у Алексинац али је био ухапшен и као ратни заробљеник одведен у логор Азација код Стразбур, као заробљеник Вермахта (логор за официре и војна лица). Прадедин брат је покушао да побегне да би био поново ухапшен и интерниран у логор у Пољској. Када су се ратна дејства приближила Пољској граници поново је побегао и преко Украјине, града Одесе, дошао у Југославију и прикључио Првој пролетерској бригади. Као школовани официр учествовао је у ратним дејствима на Сремском фронту а потом у ослобађању Хрватске и Словеније и дошао до града Трста у Италији, да би рат завршио у предграђу Трста. Због ратних заслуга понуђено му је да буде на челу војне академије нове Југославије у Сарајеву . Одбио је ту понуду са објашњењем да је завршетком другог светског рата и поразом Немачке за њега завршена војна служба. С обзиром да је био и економиста веровао је да ће радити у својој професији али је две године био без посла, извора прихода, ожењен са троје деце. Прадеда Ратко још у току рата вратио се у Југославију. Након ослобођења земље изабран је за судију у Београду.Игром случаја десило му се да му је у рад додељен предмет пријатеља Меденице, оног члана четничке организације који га је за време рата обавестио да мора да бежи из Алексинца, јер му следује хапшење као илегалца.

Прадеда је знао да Меденица није ратни злочинац, да му се не могу приписати ратни злочини или злочини против човечности и да нема основа за његово кривично гоњење. Када га је видео у судници пришао му је и поздравио га. Није знао да је његов пријатељ и без утврђивања чињеница био предодређен за казну, а прадеда није могао да замисли да осуди невиног човека. У судници су били присутна публика која је по унапред припремљеном плану за оптуженог тражила смртну казну. Прадеда је желео поштено суђење, утврђивање свих чињеница па када је схватио да то није могуће одбио је да суди у том предмету па је по казни послат у Санџак. И он је прошао кроз године сумњичења и није имао изворе прихода. Потом се запослио у привреди Београда. Њихова мајка Даринка у току Првог сведског рата била је у колу српских сестара бринула се о рањенима и сирочади и самим тим под сумњом нових власти. Наравно као солунац, није прихваћен ни чукундеда Властимир од стране нових власти. Потребно је било време да рехабилитује недужне и демистификује криве. То је уобичајена прича грађанске породице у периоду од 1912. до 1945. године. То су године личних траума, бесмисла и личне патње као и ожиљака које и данашње генерације носе у генима. Искра Ристић 8/1

Бранко Јекић

Увод Ове године обележава се 80 година од ослобођења наше земље у Другом светском рату. То је прилика да се сетимо свих људи који су страдали, али и оних који су преживели тешке страхоте рата. Историја није само оно што читамо у уџбеницима, већ и оно што су проживели наши преци. У овом истраживачком раду приказаћу судбину мог прадеде, који је као веома млад човек преживео нацистичке логоре и о томе сведочио у интервјуу листa „Политика“ 1981. године. Његово сведочење је важно јер представља лично искуство једног човека и показује колико је рат био суров, нарочито према недужним и младим људима. Хапшење и одвођење у логор Мој прадеда Бранко Јекић (23. март 1925) је рођен у селу Доњи Петровци у Срему. Учио је електричарски занат и имао је само 17 година када је ухапшен. У ноћи између 6. и 7. јануара 1943. године партизани су дигли у ваздух пругу Београд–Загреб код села Голубинци. Том приликом је наишао немачки војни воз који је ишао на Источни фронт и искочио је из шина, при чему је страдало више немачких војника. Мештани околних села знали су да ће Немци извршити одмазду. Скривали су се по склоништима два дана и две ноћи. Када су помислили да је опасност прошла, вратили су се кућама. Међутим, 11. јануара се спустила густа магла и пао је снег, па осматрачи нису могли на време да примете непријатеља. Немци су упали у село, а они који су покушали да побегну били су убијени.

Иако је био веома млад, прадеда је ухапшен заједно са својим оцем (Илија Јекић, 2. децембар 1898) и стрицем (Мирко Јекић). Немци нису правили разлику по годинама – сви су били криви. Затворени су у цркву, а затим пребачени на Сајмиште на Сави. Дана 28. јануара 1943. године укрцани су у воз и одвезени у непознатом правцу. Логор Маутхаузен и губитак оца У фебруару су стигли у логор Маутхаузен, по највећој зими. Већ по доласку дочекала их је страшна хајка: вика, псовке, батине, лавеж паса и убијања. Затвореници су свучени до голе коже и постројени уз "зид плача". Мој прадеда је одмах издвојен за виво-експерименте. После извесног времена пребачен је у логор Грос Раминг. То је био последњи пут да је видео свог оца. Никада није сазнао да ли је уништен у Маутхаузену или одведен у Хартхајм и спаљен у крематоријуму. Борба за опстанак У Грос Рамингу је радио на изградњи бране за хидроцентралу. Знао је мало немачки језик, који је научио у Срему од домаћих Шваба, што му је понекад помагало да преживи. Обављао је најтеже физичке послове и на разне начине се сналазио како би помогао себи и другим логорашима, стално ризикујући живот. Једном приликом, носећи џak цемента знатно тежи од себе, доживео је пуцање капилара у плућима. Крв је љуљнула на уста и нос. Есесовци су одмах хтели да га пошаљу у крематоријум, али га је спасао један пољски лекар, такође логораш. Многи затвореници из тог логора били су спаљивани у Штајеру или Хартхајму.

Као казну због покушаја бекства једног затвореника, логораши су два дана и две ноћи стајали на апелплацу по страшној зими, без хране. Многи су падали у снег и умрли. Крајем 1944. године логор Грос Раминг је расформиран и затвореници су враћени у Маутхаузен. Прадеда је радио у каменолому, на чувених 186 „степеника смрти“. Логораши су се помагали и ризиковали животе једни због других. У тој невољи, међу њима је владала нека необјашњива људска солидарност. Један од најопаснијих задатака које је обављао био је рад у аустријском градићу Велс, где је био распоређен у групу за ископавање великих авионских бомби које нису експлодирале. У групи су била два Руса, један Чех и он. Њихов задатак био је да откопавају неексплодиране бомбе, док су их есесовци држали на нишану иза зида, спремни да их убију уколико покушају да побегну. Под рушевинама је било много лешева па је и цео град заударао. У рушевинама су налазили и храну, најчешће полупане тегле пекмеза, што им је помагало да преживе. Последњи дани рата и ослобођење Из Велса је одведен у логор Ебензе, где су затвореници свакодневно убијани. У логору Ебензе владао је посебан терор. Пред сваки оброк есесовци су убијали по неколико логораша како би више хране остало за капое. Ујутру би било пријављено једно стање, а пред ручак, када је требало да стигне казан са храном, број затвореника би био мањи и за десет људи. Свакодневна убиства и стални страх обележили су боравак мог прадеде у овом логору.

Спасао га је један Загрепчанин, Хрвоје Мацановић, који га је пребацио у другу бараку. У Ебензеу је дочекао ослобођење. Радост због слободе била је помешана са тугом, јер се кући вратио без оца и без стрица. Закључак Судбина мог прадеде показује колико је Други светски рат био тежак и неправедан. У мојој породици има још рођака који су погинули у Другом светском рату. Један од њих, дедин други стриц, преживео је логор, али је по повратку кући умро у башти иза своје куће, не дочекавши да уђе у дом. Оваква сведочанства су важна да се страдања никада не забораве и да се сличне трагедије више никада не понове. Извори Интервју мог прадеде дат листу „Политика“, 1981. година Усмено породично предање Mеђународни центар за документацију о нацистичким прогонима (arolsen-archives.org) Милица Јекић 8/2

Оливера Кљајић Прича о девојчици која није била крива

Стара српска пословица каже: „У рату држава даје топове, богати волове а сиромашни своје синове. Кад се рат заврши држава узме своје топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове.“ Када се прича о рату, најчешће се говори о херојству, слави, пожртвовању, другарству, љубави према домовини… Мало ко се после рата усуди да прича о судбини оних који се никада нису вратили из битке или о онима који су у рату изгубили живот, а који никада нису бирали рат, нити хтели да учествују у њему. Кажу да постоји састав који је некада давно написао један београдски основац на тему рата. Састав се састојао од две реченице: „Ја сам у рату био обичан војник. Погинуо сам на самом почетку, тако да не знам шта се даље дешавало.“ И заиста, колико је било ових „обичних“ војника у ратовима који су прохујали иза нас? Који нису стигли да буду хероји или су проглашени за злочинце, у зависности од тога на којој страни су били.

Причали су ми родитељи о њиховој посети Тргу победе у Москви који је направљен у част хероја Другог светског рата. У том величанственом комплексу се налази један део који се зове Дворана туге и који вас дочекује мраком на чијем крају се налази споменик од белог мермера који приказује мајку/жену/сестру која жали за погинулим војником, док у ваздуху изнад виси двадесет осам милиона бисера који представљају по једну сузу за двадесет осам милиона жртава отаџбинског рата у Совјетском савезу. Међутим, мајке/жене/сестре/ћерке нису само оплакивале своје погинуле. Оне су знале да буду хероине, али нажалост и највеће жртве сваког рата који нам се десио. Управо због тога, данас ћу овде поменути моју прабаку, рођену тетку моје баке Оливере, по којој она и носи име. Оливера Кљајић је имала ту несрећу да се роди уочи највећег сукоба у историји људске врсте, Другог светског рата. Рођена је 1930. године у малом селу које се данас зове Томашево, по народном хероју Томашу Жижићу, некадашњим Муслићима, у близини Бијелог Поља на северу Црне Горе. Судбина је била да се роди у породици у којој је револуционари дух био изузетно снажно изражен и која је у прошлости већ дала неколико јунака у ослободилачким ратовима са краја XIX и почетка XX века.

Одмах по Тринаестојулском устанку народа Црне Горе, на самом почетку Другог светског рата, сви Кљајићи који су могли да држе пушку су кренули у рат за ослобођење од окупатора кога су на почетку чинили већином Италијани и домаћи издајници који су се са њима удружили. Нажалост, овај рат је довео до тога да се већина борби води између истог народа, дубоко подељеног по невидљивим линијама идеја које многи од њих нису ни разумели. Једна од жртава коју је породица моје баке уложила у ту борбу је била и Оливера. Девојчица која је одрастала у свету који јој није био јасан, чији је посао био да помаже око куће и чува стоку на испаши, убијена је од стране људи који су се од ње разликовали само по идеји како треба да изгледа земља у којој су заједно живели. Битка на Сутјесци, јуна 1943. године је била одлучујућа битка Пете непријатељске офанзиве којом су југословенски партизани извршили пробој из обруча немачких снага у близини реке Сутјеске у југоисточној Босни. После те битке, када су партизанске јединце лечиле ране од тешких борби које су се одиграле у том реону и крили се по шумама недалеко од својих кућа, кроз село Томашево је прошао четнички одред који је у свом осветничком бесу наносио зло свима који су имали везе са партизанима или им помагали у скривању и снабдевању храном и одећом.

Дете, мало млађе од мене и тек мало старије од моје сестре, које су затекли у близини породичне воденице, било је једна од њихових жртава. Пребијена је од стране одраслих људи, који су у тим батинама видели начин да се освете за неке битке са којима она није имала никакве везе. Оливера је, према речима њеног оца, учесника битке на Мојковцу, умирала седам дана у својој кући од повреда које су јој нанели ти људи… Рат је био окрутан према Кљајићима. Осим Оливере, у њему је погинуло још пет њених најближих у биткама и чаркама по црногорским брдима. Данас Кљајићи имају своје место туге. У њему су сахрањени „обични“ војници, оне које нико други неће запамтити осим њихових најближих. У њему се налази и девојчица која ником није била крива… Извори: Оливера Чоловић (усмени извор) Иво Чоловић (усмени извор) https://sh.wikipedia.org/wiki/Bitka_na_Sutjesci (писани извор) https://genius.com/Bosko-vujacic-bitka-na-mojkovcu-1915-lyrics (писани извор) Тамара Чоловић 8/4

Милан Марић

Мој прадеда Марић Милан, учесник је НОБа од 1943. године. Рођен је 1926. године у Смедереву. СКОЈ-у (Савез комунистичке омладине Југославије) приступио је као омладинац 1942. године у родном Смедереву. Са непуних 18. година приступа партизанима и то Смедеревској партизанској чети. Чета улази у састав 23. српске дивизије која је била у саставу 2. корпуса Југословенске армије. Приступање партизанима и то управо 2. корпусу Југословенске армије обележило је његов даљи живот. 1943. Народно ослободилачки покрет у Смедереву и околини почиње да се шири. Борбе се распламсавају и од партизанских малих јединица огранизују се велике војне јединице. Тако настаје и 2. корпус Југословенске армије. Ратни пут одводи борце корпуса све до Босне и Херцеговине и главног града Сарајева. Родни град Милан ослобађа са својим корпусом 9. Октобра 1944. године. Ослобађањем Смедерева, ратни пут се наставља даље све до Сремског фронта где се део јединица задржава а део скреће у Босну и Херцеговину и наставља пут Сарајева. Крајем марта 1945. године партизани започињу операцију ослобађања града Сарајева. У борбама за град учествује и Милан. Омладинац, већ искусан ратник. После пада Београда Сарајево постаје главно упориште Немаца на Балкану. Постаје центар за извлачење – повлачење Армијске групе Е. Даље следи покушај Немаца да формирају нову линију фронта од Јадрана до реке Дрине. 1945. године у Сарајеву су биле концентрисане три немачке пешадијске дивизије као и три дивизије усташа. Укупно је било скоро 50.000 окупаторских војника.

Циљ партизана био је спречавање повлачења немачке војске, опкољавање самог града Сарајева и уништење усташа у долини реке Босне. У току борби погинуло је 637 припадника партизана. Око 2020 рањених и 27 несталих бораца. На страни окупатора настрадало је преко 7500 фашиста. Немачке и усташке снаге су разбијене и почеле су се неорганизовано повлачити на запад. Борбе су трајале до 6. априла 1945. године када су јединице народно ослободилачке војске ушле – ослободиле сам град. Сарајево је званично било слободно. Милан се борио и у реону приградског насеља Вогошћа, где бива рањен. Транспортован је у пољску војну болницу. То рањавање довело је до упознавања са Сенком, медицинском сестром која се бринула о рањеницима. Љубав је букнула и двоје младих наставља заједнички живот далеко од родног Смедерева. У самом рату поред страдања, патњи рађале су се и љубави. Тако је један млади Смедеревац упознао Сарајку.

Партизани у ослобођеном Сарајеву, април 1945. године

Милан наставља војну каријеру као предавач на новоформираној Војној школи у Рајловцу крај Сарајева. Добијају две ћерке моју баку Љиљану и њену сестру Мирјану. У Сарајеву су живели све до 1992. године када су били присиљени да се иселе услед ратних дејстава. Стан у коме су живели налазио се на линији раздвајања сукобљених страна Грбавици 2. Сенка умире те ратне 1992. године у Сарајеву а Милан 1994. године у Београду. У том рату 1993. године мој стриц Жељко као добровољац из Србије, припадник Романијског корпуса Војске републике Српске бива рањен. У војној болници Коран упознају се Жељко и Наташа. Историја се понавља, добијају сина Николу 1994. али то је већ други рати и друга ратна прича. Литература: Операција Сарајево 1945. године Монографија 1963. године Викторија Ђукић 8/2

Грегори Фаркашу

Мој прадеда, Грегори Фаркашу, отац очеве баке, је био машински инжењер, Румун. Живео је у граду Залау у области Трансилванија. У време Другог светског рата Румуни су се борили на страни Немаца. Пред краја рата мој прадеда је био мобилисан и заједно са групом Румуна послат на фронт да се придружи Немцима у борби за Стаљинград почетком 1943. године. Међутим, по доласку на фронт, Немци су већ били поражени па су све румунске придошлице Руси сместили у радни логор. Тамо су свим заробљеницима понуди да прихвате комунизам. Он је то прихватио и због тога је заједно са свим осталима који су учинили исто, био у повлашшћенијем положају. За време боравка у логору, до краја рата, пролазио је кроз разне обуке везане за комунизам. По завршетку рата, вратио се у Румунију где је наставио да буде активиста комунистичке партије. Са собом је из заробљеништва понео чашу за воду (сваки заробљеник је имао своју). Та чаша се још увек чува у нашој породици. Лина Спасић 8/1

Милош Рујевић

Други светски рат почео је 1939. и трајао је до 1945. године. Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства, са више од 100 милиона људи који су служили у војскама 30 различитих држава, а међу њима цз били и неки од мојих предака. О мојим прецима који су учествовали у Другом светском рату често ми је причала моја мама. Када је мама била дете, дека је волео да јој описује своје догодовштине из рата и да јој чита књиге о партизанима и биткама у којима је учествовао. Насупрот њему, мамина бака није волела да прича о ратном добу. Главни разлог за то је била чињеница да је у рату изгубила брата и сестру. Мамин деда, мој прадеда, звао се Милош Рујевић. Рођен је 1924. у Дрвару, а умро је 1986. у Београду. Када је избио рат похађао је завршни разред Учитељске школе. Међутим, пошто му је отац убијен, био је приморан да побегне у шуму и придружи се партизанском одреду. Током рата је учествовао у многобројним партизанским активностима и биткама. Најпознатија акција у којој је учествовао била је Десант на Дрвар. Операција Десант на Дрвар, или Операција Коњићев скок, одиграла се током маја и јуна 1944. године. У питању је била немачка акција која је за циљ имала да се зароби Јосип Броз Тито и уклони партизанско вођство у Србији. Због заслуга током ове акције, Милош је добио чин капетана. Ипак, по завршетку рата одлучио је да напусти војну службу и настави школовање у Београду у коме је касније радио као инжењер геодезије.

Мамина бака, моја прабака, звала се Јелена Марјановић. Рођена је 1929. у Беранама, а умрла је 2012. у Београду. Када је била беба, њен отац, а мој чукундеда Батрић Марјановић добио је посао гимназијског професора у Ужицу. У то време професори су били државни службеници који су мењали место пребивалишта ради потреба службе. Осим тога што је био професор Српског језика и књижевности, Батрић Марјановић је писао поезију, а био је и путописац и хроничар. Нека од његових дела су: Крвави сонети, Са Динарских страна, Народна душа.

Породица Марјановић, Ужице 1930.

Батрић Марјановић, Ужице 1931. Фотографија из Словенског етнографског музеја у Љубљани, Словенија

Када је избио Други светски рат мој чукундеда више није био жив, па је моја чукунбаба Јованка Марјановић била принуђена да сарађује са ужичким комунистима како би прехранила себе и децу. Њена ћерка Јелена, која је на почетку рата имала 12 година, убрзо се и сама укључила у сакривање партизана и преношење порука. Како је време пролазило, преузела је задужења болничарке и са војском препешачила тадашњу Југославију, све до словеначко-аустријске границе. За своје заслуге током рата Јованка и Јелена су добиле стан у Београду. Јелена је касније добила посао на позицији секретарице у згради Генералштаба, која је касније уништена у бомбардовању 1999. године.

Послератне године – Јелена Марајновић и Милош Рујевић, Београд 1949.

Прабака Јелена је мојој мами причала да је особа која им је највише помогла у току и после рата познати Слободан Пенезић Крцун. Крцун је такође био пореклом из Ужица, био је учесник Народноослободилачке борбе, Први начелник Одељења за заштиту народа, а касније је проглашен и за народног хероја Југославије.Сви учесници у Другом светском рату, па и моји преци, борили су се са идејом да оставе бољи свет за своје потомке. Зато је важно да их чувамо у сећању и не дозволимо да оду у заборав. Додатни извори: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Batri%C4%87_Marjanovi%C4%87 https://www.etno-muzej.si/en/digitalne-zbirke/lokacije/uzice https://sh.wikipedia.org/wiki/Desant_na_Drvar https://en.wikipedia.org/wiki/Slobodan_Penezi%C4%87 Искра Орловић 8/3

Коњевић Рада Ђорђије

Увод У овом школском раду, пишем о свом претку Коњевић Рада Ђорђију, борцу Народноослободилачке борбе, који је погинуо током Другог светског рата. Он је био брат мога прадеде Видоја по очевој страни. Његов живот и жртва представљају важан део историје моје породице, али и историје нашег народа. Кроз овај рад желим да сачувам сећање на њега и да покажем колико су обични људи дали велики допринос борби за слободу. Порекло и младост Коњевић Рада Ђорђије рођен је 1922. године у селу Блишково, у општини Бијело Поље, у тадашњој Краљевини Југославији. Потекао је из скромне земљорадничке породице. Одрастао је у тешким животним условима, помажући својој породици у пољским радовима. Још као млад, развио је осећај одговорности, поштења и солидарности. Као и многи млади људи тог времена, био је сведок окупације земље, страдања цивила и неправде коју је рат донео. Све то је утицало на његову одлуку да се прикључи борби против фашизма. Учествовање у Народноослободилачкој борби У Народноослободилачку борбу укључио се од почетка помажући партизанским илегалцима који су се крили по шуми у околини његове куће. Почетком 1943. године, ступио је у редове партизана. Борио се у саставу Треће пролетерске (санџачке) ударне бригаде, једне од најзначајнијих јединица Народноослободилачке војске Југославије. Након формирања Четврте санџачке бригаде прелази у њен састав.

Трећа пролетерска санџачка бригада била је позната по тешким борбама, дугим маршевима и великом јунаштву својих бораца. У таквим условима, Ђорђије се истакао својом храброшћу и одговорношћу, па је временом постао командир чете у 4. батаљону. Године 1944. постао је члан Комунистичке партије Југославије, што је представљало признање за његову борбеност, дисциплину и поверење које је имао међу својим саборцима. Ратни пут бригаде и улога мог претка Трећа пролетерска санџачка бригада учествовала је у бројним борбама широм Санџака, источне Босне и Херцеговине. Њени борци учествовали су у тешким офанзивама и операцијама, међу којима су биле и завршне борбе за ослобођење земље. Као командир чете, мој предак је имао велику одговорност. Предводио је борце у борби, бринуо о њиховој безбедности и моралу и доносио важне одлуке у најтежим тренуцима. Та улога захтевала је велику храброст и спремност на жртву. Између осталих био је и у бици на Сутјесци где су се водиле тешке борбе.

Погибија Ђорђије је погинуо 23. фебруара 1945. године, у селу Тетинци код Горажда, током завршних борби за ослобођење земље. Погинуо је само неколико месеци пре краја рата, дајући живот за слободу свог народа. Његова смрт представљала је велики губитак за породицу, али и доказ колико је борба за слободу била тешка и скупа. Значај његове жртве Његова жртва није била узалудна. Захваљујући њему и многим другим борцима, фашизам је побеђен, а народ је добио слободу. Његов пример показује да и обичан човек може бити херој када се бори за правду и слободу. За мене, као потомка, он није само историјска личност, већ симбол храбрости, части и пожртвованости.

Закључак Пишући овај рад, боље сам упознала историју своје породице и страдања кроз која су пролазили наши преци. Његов пример треба да нас подстакне да поштујемо прошлост и градимо будућност у миру и разумевању. Извори 1. ЗНАЦИ – Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије, Трећа пролетерска (санџачка) ударна бригада, https://znaci.org/00001/129_12.pdf 2. ЗНАЦИ – Одредница: Трећа пролетерска санџачка ударна бригада, https://znaci.org/odrednica.php?slug=3-proleterska-sandzacka-udarna-brigada 3. Википедија (sr): 3. пролетерска (санџачка) ударна бригада Ива Коњевић 8/4

Јања и Миладин Савић

Моји прабаба и прадеда су рођени и живели у околини Шековића, источна Босна и Херцеговина. 6. априла 1941. бомбардован је Београд, 10. априла 1941. проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ), у чији састав улази и БИХ. Подручје Шековића нашло се под влашћу НДХ. Већ у лето 1941. у источној Босни почињу устанци и оружани сукоби. Партизани и четници су били против окупатора и НДХ. Од тада се живот обичних људи потпуно променио. Јања Поповић Мој чукундеда, Милош Поповић, живео је у селу Поповићи са својом породицом. Имао је супругу Вишњу и осморо деце. Моја прабаба Јања је била једино женско дете. Били су земљорадници. Имали су велико имање, њиве и стоку. Када је рат почео, чукундеда Милош се прикључио партизанима. Кренуо је у рат заједно са најстаријим сином Обреном, који је тада имао осамнаест година, убрзо на почетку рата Обрен је погинуоу борби за Власеницу. Чукунбаба Вишња остаје у селу са осталом децом. Тада, прабаба Јања напушта школу у трећем разреду. Морала је помагати мајци. Радила је кућне послове и чувала млађу браћу. Њена старија браћа су обављала мушке послове, ишли су у њиве и доносили дрва за огрев. Живели су у сталном страху. Хране је било врло мало. Често су морали да се крију и беже у планине и шуме. Током напада на планину Јавор прабаба Јања је бежала носећи свог млађег брата на леђима. Двојица Јањине браће су одведена у дом где су боравила деца током рата да би преживела.

Миладин Савић Мој прадеда Миладин Савић са својом породицом је живео у селу Стрмица. Његов отац, мој чукундеда Војко Савић, се прикључио партизанима на самом почетку устанка против фашиста. Био је првоборац и носилац је Партизанске споменице. Носиоци споменице су имали велико поштовање у друштву и одређене привилегије после рата. Мој прадеда Миладин, је тада био петнаестогодишњи дечак. На почетку рата,превозио је коњским колима храну за рањенике у ратну болницу, која се тада налазила код манастира Ловница.

Моји прадеда и прабаба Миладин и Јања Савић

Године 1943. прикључио се партизанима и постао активан учесник рата. Добио је Медаљу заслуге за народ. Соња Спасовић 8/1

Медаља заслуге за народ

Мој прадеда Милојко

Мамин деда, Милојко је био један од првих у чачанском крају који се придружио Народноослободилацкој борби. Капитулација Кралјевине Југославије (5.4- 17.4.1941) приморила га је да се у својој двадесетој години придружи партизанима чачанског краја. После састанка Тита и Драже Михајловића у Брајићима, селу Коштунићи, 27. октобра у кафани, кући његовог оца (у којој је он и рођен), где су покушали да се договоре о сарадњи и заједничкој борби против окупатора, Милојко се са својим друговима пребацује у Босну. Тамо приступају формирању Друге пролетерске ударне бригаде у месту Чајниче, 1. марта 1942. године. Кроз борбени пут Друге пролетарске бригаде знамо да је учествовао на бици на Неретви (фебруар-април 1943) познатој и као ,, Битка за раањенике’’ или Четврта непријатељска офанзива, као и на бици на реци Сутјесци (Пета непријатељска офанзива, јун 1943), где је био рањен. Након тога, са својом бригадом учествовао је у коначном ослобођењу многих места и градова на просторима бивше Југославије, укључујући и главни град Београд. Милојко је био носилац више одликовања, међу њима је можда и најзначајније признање Споменица 1941. Из поузданих извора баба, њен брат и мој ујак. Уна Михајловић 8/4

Мирко Роквић Шоша

Други светски рат почео је 1. септембра 1939. и завршио се 2. септембра 1945. На територији бивше Југославије рат је почео бомбардовањем Београда, а завршио се 15. маја 1945. године. Мој прадеда Мирко Роквић звани Шоша рођен је у селу Трубар поред Дрвара 1922. године. Био је један од најхрабријих бораца у току трајања рата на територији бивше Југославије. Зато је и постао народни херој марта 1945. године. Након избијања устанка у Босанској Крајни 1941. године, са непуних 19 година прикључује се Трубарској чети, а након тога се прикључује Дрварској Партизанској чети у борби против Италијана и усташа, 1942. године његова чета се прикључује Трећој крајшкој ударној бригади у којој остаје до краја рата, тј до сремског фронта 1945. године, када је седми пут тешко рањен и тада је напустио фронт. Био је висок, крупан и снажан момак те му је задужење било да пушкомитраљезом штити у одступници својим ратним друговима као и да крчи пут у нападу на непријатеље. Запамћен је као изузетно храбар и пожртвован пријатељ и борац. У једној борби са Италијанима, код Бијелог Поља почетком 1943. године, последњи се повукао са положаја и попео се уз брдо носећи рањену болничарку Даницу Балабан-Родић. У борбама током Пете непријатељске офанзиве, истакао се у борбама против Немаца, код Лучких колиба и у Миљевини, када је заједно са још неколико бораца нанео веће губитке Немцима. Такође, августа 1943. године приликом напада на Бугојно, са још два борца убио и ранио око 40 усташа и уништио два бункера.

Један такав догађај је био у борби са Немцима, када је готово читавог дана спречавао продор немачке пешадије ка Купресу. Тада је веома вештим дејствовањем пушкомитраљезом збуњивао непријатеља, дејствовао је кратким рафалима и тако скривао положај, па Немци нису могли лако открити где се крије то „митраљеско гнездо. Иза себе је оставио око 40 мртвих Немаца. Учествовао је борбама у западној Србији и Шумадији, а посебно се истакао у борби за Ваљево, када је успео да зароби три противтенковска топа. Потом је учествовао у борбама за ослобођење Београда, као и у борбама на Сремском фронту. У борби код села Ђелетоваца, у западном Срему, априла 1945. године, био је тешко рањен, после кога је морао напустити јединицу да би отишао на лечење. После ослобођења Југославије, Мирко је наставио војну каријеру и био официр Југословенске армије (ЈА). Оженио се и добио мог деду, а највише је волео мог тату који му је био и једини унук. Нажалост није дочекао да упозна мене и брата. Умро је 6. децембра 2004. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је, међу првим боррцима НОВ и ПОЈ, 13. марта 1945. године Указом Председништва АВНОЈ-а. Ена Роквић 8/4

Миливоје Јовановић Мићо

Други светски рат оставио је дубок траг у историји Србије и Југославије. У борби против фашистичког окупатора учествовао је велики број младих људи, међу којима су били ученици, студенти и радници. Један од њих био је Миливоје Јовановић Мићо, студент медицине из околине Чачка, који се рано укључио у Народноослободилачки покрет. Поред тога, Миливоје је био мој предак, старији брат мог прадеде по мајци, Милуна Јовановића. Миливоје је рођен 1920. године у селу Катрга код Чачка. Као млад човек, определио се за школовање и уписао је студије медицине. Након окупације Југославије 1941. године, придружио се револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Као скојевац, исте године ступио је у 4. љубићку чету Љубићког батаљона, који је био део Чачанског народноослободилачког партизанског одреда ”Др Драгиша Мишовић”. Овај одред имао је значајну улогу у организовању устанка у западној Србији.

Миливоје Јовановић Мићо (1920-1941) борац 4. љубићке чете Љубићког батаљона Извор: Библиотека ”Знаци”, Музеј револуције народа Југославије

Његови борци су учествовали у борбама против немачког окупатора и његових помагача, као и у заштити становништва и ослобађању територије. Борци Љубићког батаљона деловали су на простору Чачка, Љубића и околних села као део шире борбе Народноослободилачког покрета. Многи од њих били су веома млади. Старосна структура је била између 17 и 25 година. Чета је учествовала у диверзијама, саботажама и нападима на окупаторске снаге, као и у организовању локалног становништва. Њихова храброст и допринос устанку чине важан део историје Народноослободилачког покрета у западној Србији. Мој предак Миливоје Јовановић Мићо доживео је трагичну судбину. Током рата ухватили су га припадници четничких снага. Он је заклан 27. јануара 1943. године, чиме је његов живот насилно прекинут. Његова смрт сведочи о тешким поделама и страдањима током рата у Србији. Он је дао свој живот у борби за слободу. Сећање на личности као што је био мој предак, је важно за разумевање историје Народноослободилачке борбе као и за неговање културе памћења. ИЗВОРИ: 1. Музеј револуције народа Југославије, архивска грађа 2. Дигитална збирка: znaci.org – подаци о Миливоју Јовановићу Мићи 3. Уџбеник историје за 8. разред основне школе, Завод за уџбенике 4. Историјска литература о Народноослободилачкој борби у западној Србији Васја Младеновић 8/1

Мој предак Илија

Једне вечери моја баба и ја смо гледали ТВ. Почеле су вести у којима су говорили о ратовима који се сада воде у свету. Пажљиво смо слушали о страдањима, бомбардовању, неизвесности и страху који доживљавају војници. Поред војника страдају и недужни људи и деца, која не знају зашто се све то дешава, зашто страдају. Тада се моја баба сетила приче која јој је испричала њена мајка. Били су млади и срећни када се десио Други светски рат. Све се у трену променило, свуда наоружани, на почетку Италијани, а касније Немци. Бока Которска је пала под италијанску окупацију. У почетку су се мештани самоиницијативно пријављивали у партизане како би пружили отпор непријатељу. Илија, ујак моје баке се пријавио да допринесе борби за ослобођење. Борбе су се водиле на копну и на мору. У то време су храбри морнари Милан Спасић и Сергеј Машера потопили разарач “Загреб” да не би пао у руке непријатељу. Партизани су водили борбе на копну. Илија је добио задатак да повезује партизанске јединице са штабом. Преносио је податке о кретању италијанских јединица како би их партизани пресретали и нападали. Током годину дана је избегавао бројне опасности , а потом је грешком свог друга пао у непријатењске руке. Спроведен је у злогласни затвор у Котору. Тај затвор је био место страдања, место одакле се ретко ко враћа.

Мој предак Илија је одатле пребачен у још гори затвор на отоку Ластавица. Острво Ластавица се налази на улазу на Бококоторски залив на њему се налазила стара војна тврђава која је била претворена у логор. Илија је ту доживео потпуни мрак, глад и мучење. Велики број затвореника је лежао у истој просторији где су гладовали и били мучени. Мој предак Илија је издржао сва мучења, није издао своје другове. Када је био ослобођен, мајка га није препознала колико је килограма изгубио. Разболео се, једва је преживео, али је успео да се поврати, опорави и после неког времена поново се вратио у борбу. Илија је показао да човек може да преживи и превазиће незамисливе муке. После рата је наставио да живи, засновао је своју породицу и доживео дубоку старост. По бабиним речима, на крају приче моја прабаба је рекла да је Други светски рат био највећи оружајни сукоб у историји човечанства обележен масовним страдањима људи. Била је тужна јер се сетила неких људи који су страдали. Важно је да памтимо жртве наших предака и те приче преносимо потомцима. Извор података: моја баба Нина Росић Стефан Којичић 8/1

Стево Медић

Други светски рат у историји остаје запамћен као огромна трагедија човечанства у којој је страдао велики број људи широм света, а њихове жртве и херојства, као и херојства преживелих уткани су у темеље савременог доба и садашњих генерација. Сва та страдања далеко су од мене и мојих вршњака јер данас живимо у миру, али се зато заувек са поштовањем и захвалношћу сећамо подвига наших предака. Један од многобројних хероја који је у Другом светском рату бранио своју земљу и огњиште од нацистичких и фашистичких окупатора био је и мој прадеда, деда моје мајке Стево Медић. Он се прикључио партизанском покрету 1941. године на територији западне Босне у Босанском Петровцу као обичан човек, радник, одлучан да брани своју родну груду, породицу и голи живот. Учествовао је у рату све до ослобођења Југославије 1945. године, а након тога наставио рад у војној служби као официр. С обзиром да је од почетка био члан партизанског покрета био је носилац Партизанске споменице, као и других одликовања за храброст, а након рата добио је чин мајора, касније потпуковника, а пред одлазак у пензију и чин пуковника ЈНА. Како су ми често причале мајка и тетка мој прадеда, а њихов деда Стево није волео о рату много да говори, нити да се хвали својим подвизима и одликовањима. О његовим заслугама у рату често су говорили његови ратни другови приликом породичних скупова, док је он на све то гледао са скромношћу, понављајући да је то била његова дужност као патриоте који воли своју земљу и свој народ и који штити своју породицу.

Мама и тетка, као и њихова мајка, а моја бака, причале су ми и да је Стево Медић, мој прадеда, учествовао у већини кључних битака које су се током Другог светског рата водиле на територији тадашње Југославије, а да су се и саме увериле и у то да је његово име уписано на спомен плочи посвећеној свим учеснисицма битке на Сутјесци која се и данас налази у музеју спомен-комплекса „Сутјеска“ на територији данашње Босне и Херцеговине. Говориле су ми и о томе да се некада са великим тугом и болом присећао пријатеља, рођака и ратних другова који су у рату изгубили животе, да је знао и да заплаче, и да је тада само кратко умео да каже да се такво зло више никада не сме поновити. Зато данас и ја, иако нисам имала прилике да га упознам, могу да кажем да се са поносом сећам његовог имена и дела и да ми је драго што мојим венама тече и крв таквог јунака. Његово, као и херојства хиљада људи који су уградили себе у победу и омогућили крај Другог светског рата, за нас младе остају вечни светионици и сада, као и убудуће. Ове године када се обележава 80. годишњица од завршетка Другог светског рата треба сви заједно и гласно да кажемо: „Хвала вам за слободу“ и да се са дужним поштовањем поклонимо њиховим сенима. Извори: сведочења моје мајке Љиљане и тетке Гордане на основу бројних разговора које су имале са својим дедом, а мојим прадедом Стевом Медићем, са којим су одрасле, као и на основу докумената који се налазе у породичној архиви. Маша Милојевић 8/3

Моји преци из Врањског округа

У време ратова скоро свака српска кућа имала је војника, једног или више чланова домаћинства, који су се одазвали позиву за одбрану отаџбине и који су били припадници партизана или четничког покрета. Неки од њих су и моји преци, моје прадеде. Иако нема тачних података којим јединицама су се придружили и у којим борбама су тачно учестовавали, приче о њима и њиховом учестовавању се чувају од заборава и преносе на потомке. Приче су тужне и болне, због свега што су видели и преживели на фронту, а неки се са фронта нису ни вратили. Моји преци из Врањског округа углавном су се придружили партизанима, али има и оних који су се придружили четницима у борби против окупатора, али пре свега борби против Бугара и Албанаца који су претендовали на тај део српске земље и проширење своје територије. Неки од предака, који су у рат отишли као момци или са тек заснованим породицама, прадеде Серафин и Светозар Китановић, Здравко Спасић, Добросав Стојановић су се борили са партизанима против непријатеља.

Рат су преживели и већински наставили свој живот са породицама у другим градовима, у централној Србији. Прадеди Серафину је била повређена лева нога, и никад се у потпуности није опоравила, вукао је ту ногу и ходао је са штапом. Било је и оних који су у рат отишли придруживши се четницима, један од њих је прадеда Стојан Спасић, који се из рата није вратио, и за њега није познато место страдања нити место његове гробнице. Литература: Историја, уџбеник за 8 разред https://beleske.com/drugi-svetski-rat/ https://www.opsteobrazovanje.in.rs/istorija/drugi-svetski-rat/ https://istorijica.wordpress.com/2014/05/15/друти-светски-рат-у-југославији https://zrnoznanja.com/drugi-svetski-rat-najbitnije-cinjenice/ Теодора Миловановић 8/2

Ранисав Грујић

Други светски рат почео је 1. септембра 1939. године,а завршио се 2. септембра 1945. године. Мој предак је Ранисав Грујић. Он је живео у малом селу Кујавица у близини Шапца, на обронцима планине Цер. Уздигнуте главе са великим поносом храброшћу Ранисав се прикључио партизанским одредима. Ишао је путевима свога деде који се храбро борио у Првом светском рату на планини Цер, где је и погинуо. Оставио је породицу, земљу и миран живот и прикључио се борби како би заштитио своју породицу и домовину. Ранисав је био један од осморо деце и са два млађа брата Животом и Милуном кренуо на бојиште. Са партизанским одредима ишли су кроз Југославију са великом жељом да се ослободе ропства. Са напуних 22 године показао је велико јунаштво и храброст у свему сто ради за своју домовину.Четири године његова породица није знала да ли су уопште он и његова браћа живи. Он се 1944. године са партизанским одредом учествовао у ослобођењу свога родног села и протеривању Немаца. Његов партизански одред се затим упутио ка Београду и ту учествовао у ослобођењу града. Он је захваљујући храбрости и срећи преживео Други светски рат и вратио се својој породици. Његов брат Живота изгубио је живот у борбама код Раље, а млађи Милун није преживео логор у Јасеновцу. Катарина Новаковић 8/3

Бранко и Радоња Давидовић

Деда Вејо, мамин тата, који сада има деведесет једну годину причао ми је о свом брату који је страдао у Другом светском рату. Његова прича ми је била много интересантна јер сам тако сазнао и неки историјат породице моје маме и о животу предака. Породица мога деде се из Црне Горе доселила 1925. године на Косово и Метохију у град Пећ. Била је то велика породица, деда је имао петоро браће и три сестре. Рат их је затекао у том граду и у њему су живели све време трајања рата. Деда прича да се сећа италијанских војника који су били добри према деци, да су их чували и бранили од лоших Албанаца а често им давали слаткише када су имали. Италија је капитулирала 1943. године и у град Пећ долазе Немци и тада ситуација постаје тежа. Ипак породица истрајава јер их чувају од балиста добре комшије Албанци и помажу им колико могу. У граду током трајања рата није било сукоба и борби осим када су савезници бомбардовали Немачке положаје. Деда се сећа да су тада бежали уплашени у склоништа и том приликом је страдао његов брат Бранко који је тада имао 11 година. Деда је на крају Другог светског рата имао око 10 година и добро се сећа када је страдао његов најстарији брат Радоња кога је пуно волео. Он се при крају рата као двадесетогодишњак прикључио партизанима и борио се за ослобођење земље. Тада је избила побуна балиста и они су покушали да заузму територију Косова и Метохије, а предводио их је сарадник окупатора Шабан Полужа. У тој побуни Албанаца учествовало је преко 2000 људи и са њима су вођене тешке битке. У једној од тих најжешћих борби у Дреници између 30. и 31. јануара 1945. године где су биле главне снаге побуњеника погинуо је и брат мога деде Радоња.

Деда ми је док је ово причао показао и Споменице које је породица добила од послератне Југославије. Балша Чађеновић 8/4

Никица Вујовић

Предак о коме пишем је мој прадеда по оцу, Никица Вујовић. Прадеда је рођен на Чеву, месту изнад Цетиња. Умро је 1968. године у Цетињу. Завршио је Вишу педагошку школу и пре почетка Другог светског рата био је учитељ. Рат га је затекао у Македонији. Године 1942. бива заробљен као припадник оружаног отпора против окупационих снага. Остатак рата проводи по логорима Европе, у Немачкој, Италији, Норвешкој и још две земље. Добро је знао стране језике: руски, француски, италијански, немачки, па верујемо да му је то помогло у споразумевању са логорашима из других земаља, а и да разуме околности у којима се нашао. Комунистичком покрету је приступио у заточеништву. По завршетку рата враћа се у Црну Гору, где наставља да се бави просветним радом. Предавао је француски језик и књижевност у Цетињској гимназији. Потом постаје Директор Архива на Цетињу, данас Државног архива Црне Горе. Активно је радио на прикупљању архивске грађе, која је у рату девастирана. Урадио је каталогизацију свега прикупљеног. Ангажовао се на реконструкцији зграде Архива, која је такође била оштећена. Писао је и објављивао чланке углавном о историји и стању просвете у Црној Гори.У једном периоду био је главни и одговорни уредник прве црногорске педагошке публикације "Просвјетног рада", чији је први број штампан 15. јануара 1949. године на Цетињу, као гласило Министарства просвјете и културе Црне Горе.

Био је благ, миран и достојанствен човек, који је веровао да знање, социјална правда, слобода и мир припадају сваком човеку. Умро је са 57 година од последица боравка у логорима, не дочекавши да се ни једно од седморо унучади роди. Много касније када су стриц и тата боравили код баке на Цетињу, старији суграђани су са великим поштовањем говорили о њему.

Цетињски просветари Јован Јаблан и Никица Вујовић

Извори: - Предраг Вукић, "Библиографија књига и чланака насталих на основу архивске грађе Државног архива - Цетиње, књига I", Цетиње, 2010.; - Вујовић Никица, "Подаци о прославама стогодишњице Његошевог рођења у Прагу и Загребу" / Никица Вујовић. У: "Гласник Цетињских музеја" (Цетиње). Књ. 1 (1968), стр. 145-148. Фонд: МПиЦП.; - Вујовић Никица, "Надзор и ревизија основних школа у Књажевини Црној Гори од 1863. до 1901. године" / Никица Вујовић. У: "Зборник за хисторију школства и просвјете" (Загреб). Бр. 2 (1965), стр. 201-218. Фондови: ГШН, ЦС.; - Вујовић Никица, "Стање наставе у црногорским основним школама 1886/7. школске године" / Никица Вујовић. У: "Зборник за хисторију школства и просвјете" (Загреб). - Бр. 3 (1967), стр. 183-186. Фонд: ГШН.; - Вујовић Никица, "Рад на издавању уџбеника у Књажевинин Црној Гори од 1892. до 1903." / Никица Вујовић. У: "Настава и васпитање" (Београд). - Год. 14, бр. 5-6 (1965), стр. 286-292. Фонд: МПиЦП.; - Вујовић Никица, "Сенат и основне школе у Црној Гори од 1869. до 1876. године" / Никица Вујовић. У: "Настава и васпитање" (Београд). - Год. 14, бр. 9-10 (1965), стр. 555-561. Фонд: ЦС.; - Вујовић Никица, "Црногорске пограничне школе крајем XIX вијека" / Никица Вујовић. У: "Просвјетни рад" (Титоград). - бр. 18-19, (1965), стр. 12. Фондови: ГШН, ЦС.; - Вујовић Никица, "Први матурски испит у Црној Гори" / Никица Вујовић. У: "Просвјетни рад" (Титоград). Бр. 17 (1966), стр. 8. Фонд: МПиЦП.; -Вујовић Никица, "Петрановићева Цетињска школа од 1856. до 1860." / Никица Вујовић. У: "Просвјетни рад" (Титоград). Бр. 3-4 (1969), стр. 12. Фонд: МПиЦП. Теодора Вујовић 8/1

Моји преци са Косова и Метохије

У овом раду пресдтавићу своја четири претка који су били повезани са Другим светским рату, неко као млади СКОЈ-евац, неко као логораш. Нико није био учесник НОБ-а као партизан. Мој деда Жика Костић из Приштине био је секретар СКОЈ-а за Приштину. Био је врло млад и врло активан у СКОЈ-евском покрету. Када је један од његових другова био хапшен, он је признао да је Жика био главни у СКОЈ-у. Одмах је био ухапшен и пребачен у логор у Бечу. У том логору је провео четири пуне године, сво то време је радио до исцрпљености. Причао је када се вратио да ни сам није знао одакле му је снага била да то издржи. На крају боравка је добио и туберколозу. Последице боравка у логору и туберколозе је трпео до краја свог живота. Оженио се, добио сина Мишка и живео у Крушевцу. Доживео је дубоку старост. Моја друга два претка о којима ћу писати су Боривоје Вучевић и Ратка Вучевић из Призрена обоје су били припадници СКОЈ-а. Били су брат и сетра, а мени баба и деда. Они су партизанима који су у шуми као млади људи носили храну и преносили поруке. Када се за то сазнало Немци су дошли да претресају кућу њихових родитеља.

Претурали су и преврнули све по кући тражећи скривницу, у њој су људи некада чували значајне ствари. На сву срећу нису нашли ништа. Боривоје Вучевић је нажалост, врло брзо после Другог светског рата преминуо од туберколозе, а Ратка је доживела дубоку старост, умрла је 92. години у Београду. Сада ћу вам представити мог прадеду Јована Аксентијевића, он је живео на територији општине Лепосавић, на северу Косова и Метохије. Неко је у том пределу убио немачког војника и тада су Немци увели за једног убијеног Немца, сто Срба иде у логор на Бањици. Јован је био у логору на Бањици годину дана и причао о страшној зими коју је преживео у том логору. Успео је да преживи у умро је природном смрћу. Иза себе је оставио сина Стевана, чији сам ја потомак и 3 ћерке. Сташа Костић 8/3

Радован Мијалчић

Moj pradeda, otac dede sa očeve strane, zvao se Radovan Mijalčić. Rođen je 1914. godine u Zemunu. Završio je osnovnu školu i gimnaziju, a potom i vojnu akademiju. U vojsci je stekao zvanje potporučnika, poručnika, a 1.4.1941. i zvanje kapetana. Po kapitulaciju Jugoslavije nakon napada Nemačke 6.4.1941. trebalo je da bude deportovan u Nemačku vozom kao ratni zarobljenik. Ipak, sa određenim brojem vojnika, izlazi iz voza na stanici u Topčideru i vraća se kuči. Vojnu službu nastavlja u Srpskoj Državnoj straži, pod upravom Milana Nedića, koji je vršio izvršnu vlast u Srbiji, pod nadzorom nemačkog okupatora. Tako je proveo naredne dve godine, do 1943. godine. Tada, bivši oficir jugoslovenske vojske, Dragoljub Draža Mihajlović, izdaje proglas, u kome na smrt osuđuje sve saradnike Milana Nedića, i gde poimence navodi i Radovana Mijalčića. Suočen sa tim, moj pradeda odlučuje da ode iz Beograda za Bosnu, i pridruži se narodno oslobodilačkom pokretu, odnosno partizanima. Kako nisu imali mnogo školovanog vojnog kadra, bez obzira na to što nije pripadao komunističkoj partiji, prihvataju ga i priznaju mu čin kapetana. U partizanima je dočekao i kraj rata. Nakon sukoba sa Sovjetskim savezom 1948. godine, s obzirom da nikada nije bio simpatizer Staljinove komunističke vlasti, ostaje odan Titovom režimu. To je imalo uticaj da vlasti ne vrše revanšizam nad njim, već kasnije dobija i čin majora. Ipak, imajući u vidu njegovu prošlost kao oficira kraljeve vojske, biva penzionisan 1961. godine, po stasavanju novog oficirskog kadra. Kako mu je vojna akademija bila priznata kao ekonomski fakultet, zapošljava se u zavodu za Penzijsko invalidsko osiguranje, gde je radio do kraja 70-tih godina 20. veka. Umro je 2000. godine u Beogradu. Никола Мијалчић 8/2

Никола Божић

Nikola Božić bio je naš čukun deda sa mamine strane. Pre rata bio je seljak i voleo je muziku. Nikola Božić bio je narodni heroj Jugoslavije i jedan od istaknutih boraca Narodnooslobodilačkog pokreta u Drugom svetskom ratu. U teškom vremenu okupacije Jugoslavije, kada su fašističke sile zauzele zemlju i narodu oduzele slobodu, Nikola Božić je odlučio da se suprotstavi nepravdi i pridruži partizanskom pokretu. Kao mlad borac, pokazivao je veliku hrabrost, disciplinu i odgovornost. Učestvovao je u brojnim borbama protiv neprijatelja i uvek je bio spreman da pomogne svojim saborcima. Posebno se isticao u najtežim situacijama, kada je bilo potrebno sačuvati jedinstvo i moral jedinice. Njegova odlučnost i vera u slobodu davali su snagu i drugim borcima. Borba partizana bila je izuzetno teška. Često su bili slabije naoružani, gladni i izloženi stalnoj opasnosti. Uprkos tome, Nikola Božić nije odustajao. Verovao je u ideju slobodne i pravedne zemlje u kojoj će svi narodi živeti ravnopravno. Svojim postupcima dokazao je da je spreman da žrtvuje sopstveni život za opšte dobro. Nikola Božić je poginuo tokom Drugog svetskog rata, ali njegova žrtva nije bila uzaludna. Zbog izuzetne hrabrosti i doprinosa borbi protiv fašizma, posmrtno je proglašen narodnim herojem Jugoslavije. Ovo priznanje dodeljivano je samo najhrabrijim i najzaslužnijim borcima. Izvor: naša baka Uroš Hrelja 8/1

Лазар Божић

Мој прадеда са мамине стране, Лазар Божић рођен је 1928. године у Славонији, у селу Имсовцу. Иако је имао само четрнаест година, био је крупан и висок дечак. Село у коме је живео било је мешовитог становништва — у њему су живели Срби, Хрвати и Мађари. У тешким временима Другог светског рата, прадединог оца Вукашина издао је један мештанин мађар. Усташе су га, заједно са још двојицом угледних сељана, убиле како би застрашиле остало српско становништво. Прадедин старији брат Милан одмах је отишао у партизане. Усташе су убрзо заробиле и мог прадеду Лазара, заједно са његовим другом Стеваном. Код њих су пронашли марамицу са петокраком, па су их везали и пешке водили око двадесет километара до места Кутина. Тамо су били затворени у једном подруму четири дана и ноћи. Захваљујући храбрим и добрим женама које су им кроз мали прозор доносиле кромпир и хлеб, успели су да преживе. После тога су пребачени у сабирни логор у Новој Градишки. Из тог логора људи су најчешће слати на принудни рад у Немачку или у логор Јасеновац.

Приликом уписивања података, један усташа је чуо из ког је села мој прадеда. Пошто је Немац који је био присутан није разумео наш језик, усташа је питао прадеду да ли би могао да однесе писмо његовим родитељима, јер о њему већ дуго нису имали никакве вести. Заузврат, обећао је да ће написати да је Лазар болестан и неспособан за транспорт. Прадеда је пристао, али је замолио да и његов друг Стеван пође са њим. Усташа је прихватио и тако спасао оба дечака. После неколико дана пешачења и вожње колским колима, уз помоћ добрих људи и преноћишта у сенницима, вратили су се у своје село. Потом су испунили обећање и однели писмо у суседно село, родитељима човека који им је помогао. Након тога, прадеда се повезао са партизанима и са својим старијим братом и постао диверзант. Био је веома храбар — учествовао је у ноћним акцијама, минирању пруга, мостова и путева којима су пролазиле непријатељске јединице. За своју храброст одликован је Орденом за храброст. Тај орден сам добио у наслеђе од мог деде Милорада, који је такође био официр у војсци. Мој прадеда није био народни херој, али за мене је био храбар и ја га сматрам херојем. Извор, моја бака Мира. Стефан Хреља 8/1

Херојство мојих прадедова

У свом истраживачком раду, спровешћу студију о херојству мојих прадедова током Другог светског рата: По линији оца Шишков Александар Петрович (16.04.1923 – 1994) Почечуjев Георгиj Михаjлович (01.04.1915 – 2002) По мајчиној линији Кукушкин Александaр Александрович (05.06.1921 – 2006)

Информације су углавном преузете из ЕЛЕКТРОНСКЕ БАНКЕ ДОКУМЕНАТА «ПОДВИГ НАРОДА У ВЕЛИКОМ ОТАЏБИНСКОМ РАТУ 1941-1945». https://podvignaroda.ru/?#tab=navHome А такође и из породичне архиве и из сећања рођака Пуно име: Шишков Александaр Петрович Година рођења: 1923 (16.04.1923 — 1994) Позван од стране: Петриковског РВК, Гомелска област, Белоруска ССР Завршио војну школу у Пензи 1942. године (додељен Петриковском РВК) Орден: Црвена звезда, број ордена 2756483 Чин: Поручник Тешко рањен 11.11.1942. - отпуштен, болница бр. 3426. Потврда од 22.09.1943. Рана: слепа рана од гелера левог стопала са оштећењем петне кости. https://podvignaroda.ru/?#id=80209033&tab=navDetailManAward https://podvignaroda.ru/?#id=80209033&tab=navDetailManAward

«Подвиг: Поручник Шишков, тада млађи поручник, био је на дужности у 1448. пољском артиљеријском складишту Калињинског фронта на станици Ломоносово док је истоваривао воз са муницијом током немачког ваздушног напада. Тешко је рањен у стопало леве ноге, са коштаном лезијом, 11. новембра 1942. године.»

Кратак преглед ситуације на Калининском фронту (октобар – новембар 1942) 1. Ситуација и задаци фронта. Током овог периода, трупе Калињинског фронта су деловале у области Ржева — на Ржевско-Сичевском истуру, који је од почетка 1942. године постао главна «тињајућа» линија на московском правцу. Немачка је држала моћни Ржевски истур; совјетска команда је планирала низ операција за његово елиминисање. Калињински фронт (који је у различито време обухватао армијске формације 20, 22, 29, 30, 39 и друге) извршавао је офанзивне мисије и припремао се за велику операцију против Ржева. https://pamyat-naroda.ru/warunit/id4369/?device=desktop&utm_source 2. Прелазак у офанзиву и припрема за операцију «Марс». У почетку, совјетски планови су предвиђали велику координисану операцију против Ржевске избочине већ крајем јесени 1942. године; операција, касније названа «Марс», требало је да се изврши у региону Ржев-Сичевка уз учешће Калининског и Западног фронта. Формално, офанзива је била заказана за крај октобра, али је почетак операције одложен; офанзива је почела 25. новембра 1942. године и трајала је до децембра. Калинински фронт је представљао једну од две главне „тестере“ офанзиве против избочине. 3. Борбене операције у октобру-новембру 1942. и њихова природа. У октобру и почетком новембра 1942. године, дуж Калињинског фронта вођене су интензивне извиђачке и пробојне битке, артиљеријске припреме и локални напади. Трупе су „отвориле“ немачка утврђења, нанеле тешке борбене губитке и увежбавале правце и маневре за велику офанзивну операцију. Ови ангажмани су резултирали великим губицима на обе стране и исцрпљивањем резерви у региону. Коначни и оперативни извештаји о губицима и трофејима забележени су у архиви Министарства одбране (ТСАМО). https://xn--c1anggbdpdf.xn--p1ai/files/pdf/Rzhev-Tom-1_compressed.pdf?utm_source 4. Коначна слика до краја новембра 1942. До краја новембра 1942. године, фронт се прегруписао за операцију «Марс» (25. новембар 1942). Операција се показала као једна од најтежих и најкрвавијих фронтових оперативних епизода крајем 1942. године; изворни материјали бележе значајне губитке, посебно међу појединачним армијама Калињинског фронта. «Операција «Марс» је пропала. Али снаге Калињинског и Западног фронта су тамо притиснуле чак 30 непријатељских дивизија, одвлачећи оне непријатељске резерве које су могле бити послате на југ. И не само на Стаљинград, треба додати. Својевремено је британски историчар Б. Лидел Харт написао да је Хитлер био приморан да откаже искрцавање на Батуми планирано за октобар 1942. јер је «у то време почела руска контраофанзива код Стаљинграда, након чега је уследила нова руска офанзива код Ржева... Хитлер је био толико узнемирен овом двоструком претњом да је променио своју одлуку о нападу на Батуми и наредио хитно пребацивање падобранских трупа железницом на север, до Смоленска». Као што видимо, Лидел Харт, говорећи о «двострукој претњи», изједначава совјетске офанзиве код Стаљинграда и код Ржева. https://xn--c1anggbdpdf.xn--p1ai/files/pdf/Rzhev-Tom-1_compressed.pdf?utm_source стр.265

Материјал је преузет из књиге «Велики отаџбински рат» («Великая Отечественная война. 1941-1945: Док. и материалы. Великая битва Великой войны» / М-во обороны РФ; Под общ. ред. С.К. Шойгу. — М.: ООО «Военная книга», 2016. — 480 с., 64 л. ил.; ISBN 978-5-9904363-5-0) https://docs.historyrussia.org/ru/nodes/267902-velikaya-otechestvennaya-voyna-1941-1945-velikaya-bitva-velikoy-voyny а такође и на насловној страни Калинина (приказ, референца) — Сећање народа / Подвиг народа https://pamyat-naroda.ru/warunit/id4369/?device=desktop&utm_source Из наградног листа (садржај документа) Презиме, име: Шишков Александар Петрович Чин: Млађи поручник Позиција: Поручник Јединица: 1448. пољски артиљеријски депо, Калињински фронт Одликовање: Орден Црвене звезде Орден: бр. 0137, 29. октобар 1942. Број ордена: 2756483

Разлог за одликовање: «…за активно учешће на фронтовима Отаџбинског рата и за задобијено рањавање» (цитат из текста). Место регрутовања: Петриковски окружни војни комесаријат, Гомелска област, Белоруска ССР. Година рођења: 1923. Потпис: Командант батаљона / одобрио командант јединице Петриковског окружног војног комесаријата

«Указ Президијума Врховног совјета СССР-а О додели орденима и медаљама СССР-а официрима, водницима и редовском особљу Оружаних снага СССР-а За храброст и одважност показану у борбама против немачких освајача током Великог отаџбинског рата, доделити: ОРДЕН ОТАЏБИНСКОГ РАТА, I СТЕПЕНА» Испод је списак имена бораца.

https://podvignaroda.ru/?#id=80208231&tab=navDetailDocument У реду 317 видимо «Поручник Александар Петрович Шишков»

Нажалост, нисмо могли да пронађемо ништа о мом прадеди, Георгију Михаиловичу Почечујеву. Према речима рођака, никада није поменуо рат. Само се нашалио да је то «тајна». Знамо да је био у Лењинграду током опсаде. Служио је у НКВД-у. Одликован је медаљом «За одбрану Лењинграда».ПОЧЕЧУЕВ ГЕОРГИЙ МИХАЙЛОВИЧ - ЦГАИПД СПб. Фонд Р-1728. Опись 1-34. Дело 263972 - Архивы Санкт-Петербурга (лични досије није дигитализован)

Улога НКВД-а у одбрани Лењинграда (1941–1944) Главне области рада НКВД-а: Јачање градске одбране Формирование частей войск НКВД, в том числе 1-й дивизии народного ополчения НКВД, батальонов охраны, патрулирования и борьбы с диверсантами. Заштита стратешких објеката: Бадајевљева складишта, фабрике, Ладошки аутопут. Контраобавештајна служба Рад Контраобавештајне управе СМЕРШ од 1943. године. Идентификација саботера, агената и оних који шире панику. Евакуација становништва Организовање евакуације људи преко језера Ладога. Регистрација долазака и одлазака. Чување позадине Лењинградског фронта Провера пропусница, филтрирање војног особља и праћење војног терета. Рад логора за ратне заробљенике Неколико логора НКВД-а деловало је у Лењинградској области (укључујући бр. 132 и 270). Извори: Архива ФСБ РФ, Колекција 3 — Управа НКВД за Лењинград Централна архива ФСБ РФ, Листе 8, 11 — оперативни материјали Централна државна архива Санкт Петербурга, Колекција 7384 — Управа НКВД за Лењинградску област «Лењинград под опсадом. Документи НКВД. «Издавачка кућа «Наука»

Кукушкин Александар Александрович

https://podvignaroda.ru/?#id=1424935254&tab=navDetailManCard

Подвиг: «У биткама за градове Пярну, Кингисеп и Пушкин, показао је примерну храброст и снагу, више пута идући у напад и, иако два пута рањен, никада није напустио бојиште. Лично је убио 11 немачких војника. Током априлских ваздушних напада непријатељског ваздуха 1943. године ради минирања фарватера Финског залива код острва Котлин, радио је као монтажер цеви у батерији бр. 426. Захваљујући његовом прецизном и брзом раду, батерија је уништила два непријатељска авиона.»

НАРЕДБА КОМАНДАНТА 1. ПРОТИВАЗДУШНОГ АРТИЉЕРИЈСКОГ ЦРВЕНОЗАСТАВНОГ ПУКА 140. ВАЗДУШНЕ ОДБРАНЕ БРИГАДЕ БАЛТИМЕЈТСКЕ ФЛОТЕ ДОДЕЉУЈЕМ «МЕДАЉУ ЗА ХРАБРОСТ» Линија 15 15. Морнар Црвене морнарице КУКУШКИН Александар Александрович за постојаност и храброст у борби

Память народа::Подлинные документы о Второй Мировой войне Кратке информације о војним операцијама на фронту (април 1943) Пук је био део система противваздушне одбране Црвенобарјне Балтичке флоте (ЦБФ) и покривао је кључна поморска, транспортна и комуникациона чворишта Лењинградског фронта. Артиљерија противваздушне одбране Црвенобарске Балтичке флоте (ЦБФ) одиграла је главну улогу у бици за Лењинград – април 1943.

Општа ситуација Април 1943. био је један од најинтензивнијих месеци за противваздушну одбрану Балтичке флоте. До тада: Фронт се стабилизовао дуж линије језера Ладога, Пулковске висоравни и Оранијенбаума; Немачки авиони су активно минирали пловне путеве Финског залива и нападали бродове и базе Балтичке флоте; Морнарица је припремала операције за обезбеђивање бродарства, што је захтевало сталну ваздушну подршку.

Главни терет су понели пукови противваздушне артиљерије, јединице за ваздушно осматрање и упозоравање и ловачки авиони морнарице противваздушне одбране. Главна подручја борбених дејстава противваздушне одбране Балтичке флоте у априлу 1943. Године 1. Одбијање масовних немачких ваздушних напада Луфтвафе је изводио свакодневне нападе: За минирање пловних путева близу острва Котлин (Кронштат); За нападе на бродове, укључујући миноловце, чамце и патролне бродове; За ваздушно извиђање и корекцију артиљеријске ватре на Лењинград. У априлу 1943. године, противваздушна одбрана Балтичке флоте одбила је десетине ваздушних напада, често три до пет дневно. Главни противници били су бомбардери: Ju-88, He-111, Do-215. 2. Одбрана града Кронштата и острва Лавенсари и Гогланд Поморске базе биле су под сталним ризиком од ваздушних напада. У борбеном дневнику Балтичке флоте бележе се: редовни ноћни напади на Кронштат; немачки покушаји да блокирају излаз бродова постављањем мина; употреба сигналних бомби и падобранских минских система. Борбе су биле посебно активне од 4. до 15. априла 1943. године. 3. Борбе противваздушних батерија на острву Котлин Котлинове противваздушне батерије су интензивно дејствовале: пратећи миноловце који су чистили фервеје; одбијајући рониоце-бомбардере; покривајући луку и бродоградилишта Кронштат. Управо су овде противваздушни артиљерци Балтичке флоте Црвеног барјака оборили неколико непријатељских авиона током операција постављања мина у априлу 1943. године – чињеница потврђена борбеним дневницима флоте. Састав снага противваздушне одбране Балтичке флоте (од пролећа 1943.) Најактивније у априлу 1943: • Противваздушна артиљерија: пукови и батаљони 140. и 189. противваздушне артиљеријске бригаде противваздушне одбране; стационарне батерије у Котлину, Оранијенбауму и Лавенсарију.

• Авијација противваздушне одбране: Ловачки пукови Балтичке флоте (ЛаГГ-3, Јак-1). Ваздушно-десантне јединице за осматрање и рефлекторе – подршка ноћним биткама током целог дана. Месечни резултати (на основу извештаја штаба Балтичке флоте) Број одбијених ваздушних напада – десетине Оборени авиони – неколико потврђених Примарни вид борбе – одбијање напада постављањем мина. Губици Балтичке флоте: оштећења бродова, изоловани погодци авиобомби на лучке објекте. Географија борбених операција противваздушне одбране Балтичке флоте, април 1943. Фински залив: подручје острва Котлин; Кронштат; Бродски путеви до тврђава и Лавенсарија;Подручје Пушкин-Колпино-Пулковске висине (које обухвата железничке пруге и позиционе области). Извори: • Војна историја — «Боевой путь Советского Военно-Морского Флота»: садржи поглавља о противваздушној одбрани и противваздушној артиљерији Балтичке флоте. https://militera.lib.ru/h/vmf/07.html?utm_source • «Дважды Краснознамённый Балтийский флот»: опис активности флоте у периоду 1942–1943, укључујући авијацију и противваздушну одбрану. https://militera.lib.ru/h/baltiyskiy_flot/18.html?utm_source • Извор о 12. одвојеној противваздушној артиљеријској дивизији противваздушне одбране Балтичке флоте описује њене активности, укључујући одбијање ваздушних напада и минирање фарватера. 12 отдельный зенитно-артиллерийский дивизион ПВО Краснознаменного Балтийского флота – 191-я Стрелковая Дивизия • http://rr.aroundspb.ru/pn/1192-00001-0025.pdf • Балтичка флота: Електронска архива http://navy-memory.ru (одељци о противваздушној одбрани, објављивање скенираних докумената из Централног морнаричког војног архива). Алексеј Почечујев 8/1

View

Terrazzo Presentation

View

Visual Presentation

View

Relaxing Presentation

View

Modern Presentation

View

Colorful Presentation

View

Modular Structure Presentation

View

Chromatic Presentation

Моји преци у Другом светском рату

Start designing with a free template

View

Terrazzo Presentation

View

Visual Presentation

View

Relaxing Presentation

View

Modern Presentation

View

Colorful Presentation

View

Modular Structure Presentation

View

Chromatic Presentation

Transcript

Моји преци у Другом светском рату

1945 2025

истраживачки радови ученика 8. разреда ОШ "Јован Дучић"

Зборник

Јунак без медаље Стојан Костић

Милица Лабус

Моји преци Милета, Богдан и Остоја

Живка Пејчиновска

Моји преци Љубиша, Атанасије и Никола

*регистар стрељаних - Народни музеј Краљево

*извештај о радној способности мог прадеде из 1943.

*Радна књижица мог прадеде, која је важила до 30. јануара 1943.

*Путни налог мог прадеде 15.5.1945.

*фотографија Николе Шћурле из 1946.

*фотографија улаза у село Шћурле коју је снимио мој дека у посети селу 2021.

*Фотографија ордена из књиге о Медову Долцу, стр. 366

*насловна страна књиге „Медов Долац људи градине пути“, Петар Матковић, 2011.

Вук Павловић 8/1

Светозар Давидовић

Чедо и Милева Вуковић

Ибрахим Гарип

Урош Зековић

Дане Богуновић

Милија Вукадиновић

Даница Aлитовић

Моји преци Божидар и Вук

Алексеј Николајевич Зименков

Алексеj Зименков Николаjевич, слика из Бесмртног пука.

Моја прабаба Алицја

Милан Аћимовић

Милан Петошевић

Драгутин - Драган Радишевић

Загреб, 1945.

Мој предак Видоје

Милка Селаковић

Хамза и Мумин Калач

Милорад Бошковић

Милован Станишић

Бошко Буха

Милкa Вагић

Subtitle

Слика SEQ Слика \* ARABIC 1: Дрвени мост на Корани 1935. године

Слика SEQ Слика \* ARABIC 2: Заповедник Поглавниковог Тјелесног Сдруга Анте Мошков издаје заповеди за напад на Кордуну 1942. године

Марјан Василић

Ратко Јанковић

Бранко Јекић

Оливера Кљајић Прича о девојчици која није била крива

Милан Марић

Партизани у ослобођеном Сарајеву, април 1945. године

Грегори Фаркашу

Милош Рујевић

Породица Марјановић, Ужице 1930.

Батрић Марјановић, Ужице 1931. Фотографија из Словенског етнографског музеја у Љубљани, Словенија

Послератне године – Јелена Марајновић и Милош Рујевић, Београд 1949.

Коњевић Рада Ђорђије

Јања и Миладин Савић

Моји прадеда и прабаба Миладин и Јања Савић

Медаља заслуге за народ

Мој прадеда Милојко

Мирко Роквић Шоша

Миливоје Јовановић Мићо

Миливоје Јовановић Мићо (1920-1941) борац 4. љубићке чете Љубићког батаљона Извор: Библиотека ”Знаци”, Музеј револуције народа Југославије

Мој предак Илија