ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
"СВЕТЛИ ГРОБОВИ"
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
Јован Јовановић Змај један је од највећих песника српске књижевности. Познат је као један од највећих лирских романтичара, а многи га знају и као једног од најбољих песника дечје поезије. Змај се родио 1833. године у Новом Саду.Са 28 година упознао је тада седамнаестогодишњу Ружу Личанин. Међу њима букнула је љубав, па су се врло брзо венчали и добили своје прво дете, сина Мирка. У то време Змај је почео да пише љубавне песме које ће касније објединити у циклус “Ђулићи”, његову најпознатију и најлепшу збирку (љубавних) песама. Инспирација за те песме била му је складна породична срећа и љубав према супрузи и деци.1863. године породица се преселила у Пешту. Тада је уписао Медицински факултет. Док је студирао, Змај је покренуо хумористички лист Змај по коме је овај песник добио надимак по којем га и данас најбоље знају. Змај је иначе сатирично прочитан датум 3. мај – датум када су Срби у Сремским Карловцима добили аутономију, али њоме нису били задовољни.Након што је постао доктор медицине, Змај се с породицом вратио у Нови Сад и тамо отворио лекарску праксу. У Панчеву је покренуо још један лист, Жижу. За све то време, Змај и Ружа добили су још троје деце, али ниједно од њих није преживело детињство. У почетку седамдесетих година 19. века Змају је умрло троје деце, међу којима је био и најстарији син. Ускоро му је умрла и супруга Ружа, оставивши Змаја самог с најмлађом ћерком. Змај је тада усвојио још две девојчице.Тада је почео да пише свој тужан, елегични циклус песама “Ђулићи увеоци”, у којима је исказао сву бол због губитка жене и деце. Јован Јовановић Змај умро је 1904. године у Сремској Каменици.
Повод за писање песме "Светли гробови"
Песму “Светли гробови” Јован Јовановић Змај је написао недуго после смрти његовог дугогодишњег пртијатеља Ђуре Јакшића. У њој је изразио веру у напредак, стваралачку повезаност међу генерацијама и неуништивост животних идеала кроз јединство живота и смрти, гроба и колевке. Нагласак песме је на улози великих људи у вечној тежњи човечанства према вишим циљевима и њихови светли гробови.
Гроб је споменик смрти и место таме. Његова супротност су живот и светлост. Светли гробови спајају ове две крајности. Они су веза између почетка и краја, непрекидно коло које сједињује прошлост, садашњост и будућности. Гробови су симбол пролазности, заборава и потпуног нестајања, али и знак памћења и вековне мудрости. За песника гробови нису само почивалишта умрлих људи, тамна места на коме се живот завршава. Они светле духовношћу и представљају колевке нових снага, светла места око којих се скупљају нови нараштаји. Светли гробови преносе дух једног народа са колена на колено и дају смернице будућим нараштајима камо треба да иду. Они су подстрек новим генерацијама да наставе тамо где су њихови претходници стали, да се боре за своје идеале и своју отаџбину. Човек не нестаје својом смрћу. Он живи све док живи сећање на њега и док има оних који га памте. Неки људи живе вечно, кроз дела која су иза себе оставили и њихови гробови никада неће престати да светле.
Светли гробови
Песму “Свети гробови” Јован Јовановић Змај је написао за посело које су организовали ученици београдске гимназије 25. јануара 1879. године у корист породице покојног српског песника Ђуре Јакшића, који је био његов добар пријатељ. Спада у мисаоне (рефлексивне) песме са елементима родољубиве песме. Композиција песме "Светли гробови" је прилично неуобичајена, јер је чине строфе потпуно различите дужине, а то доприноси и необичном ритму песме. Бројни епитети и стилске фигуре (антитеза, метафора, персонификација, градација, анафора и поређење) дају посебну снагу овој песми.
Песник пита браћу да ли су били на гробљу и објашњава им шта све представљају гробови. Он приказује своје виђење гробља, на један потпуно другачији начин од онога каквим га ми најчешће видимо. Гробље је свуда око нас. На сваком месту којим прођемо налазе се остаци прошлих времена, подсетници на људе који су ту некада живели. Гробови су знак пролазности, смрти и заборава и историја живота и народа у прошлости. При самом крају строфе имамо чудно поређење:
„Све ј`то гробље, ал` је и колевка!“
Гробље које важи за мрачан и тмуран појам повезано је са нечим веселим и светлим. Гробље означава смрт, тужно и мрачно место, а колевка нов живот, радост због рођења и светлу страну живота. Песник нам оваквим поређењем, поручује да су живот и смрт јако повезани, јер живих људи не би ни било да није било њихових предака. Такође нам поручује да су наши преци изузетно важни у нашим животима, јер да није било њих, не би било ни нас данас.
Песма почиње питањем, које песник упућује својој браћи, где под браћом подразумева припаднике свога народа:
Бејасте ли, браћо моја млада, Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему? — Та увек смо ми на њему. Гробље ј' земља ком се ходи; Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине; Гробље — брда и долине, Свака стопа:
Гроб до гроба.
Нема броја ни именаУ висини звездам' свима,Камол' броја и споменаУ земљици гробовима!Милионе прогутала ј' тама,Црна тама многих тисућлећа,Нико их се више и не сећа,— Но погдеком увек гори свећа.Ил' је свећа, ил' је име светло,Ил' су дела која се не гасе,Па редове недогледног гробљаСвојим зраком красе.Ти гробови,Стари, нови,Они сјајуСваком нараштају —Кад се умље у прошлост удубиУ тамнини да се не изгуби;Кад се пустиш у давнине светеУ давнине и свете и клете,Да ти мисо пута не помете.То су ватре догласнице,Пружајућ' се из даљних еонаУ поворци оној дугој —Достављајућ' једна другојСтрујом која напред лети,Тежећ' само једној мети.Па се тако светли млази —Па се виде светли тразиЈедног духа разних доба,Духа коме нема гроба.— У гроб само сруши кости,Стресе пепо кој' му сметаБржем бују виша летаК узвишеној будућности.
У другој строфи песник већ говори прецизније на кога мисли када помиње светле гробове. Он мисли на оне људе који су оставили трага у историји, у било ком погледу. Говори нам о симболици гробова и указује да они светле и увек су окренути узвишеној будућности. Поједини гробови светле у тами заборава – гробови јунака, државника, научника и стваралаца, оних који су задужили свој народ, као што је песник Ђура Јакшић. Иако их је прекрила тама, њихова дела и даље осветљавају будућност потомцима и читавом нашем народу.
У овој строфи песник долази до поенте, исказујући поруку коју су наши очеви и уопште наши преци оставили нама, а ми ћемо опет нашим потомцима. Указује нам на величину жртава наших предака и говори нам шта је аманет дедова наших будућим нараштајима. Нераскидиву везу између прошлости и будућности показују стихови у којима борац борцу поручује:„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”„Што не могох — ти ћеш моћи!”„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”„Што ја почех — ти продужи!”„Још смо дужни — ти одужи!”Завршни стихови песме су уједно и жеља како за гимназијалце којима је рецитовао ове своје стихове, тако и за генерације које тек долазе.
Ко с' осврне да погледи Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле, Повеснице дугим редом, Мора чути како ј' живо, Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикиво:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!” То су збори, то су гласи Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни', Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком И човека са човеком.
Јован Јовановић Змај: Светли гробови
Књижевни род: лирика Књижевна врста: мисаона (рефлексивна) песма са елементима родољубиве песме Кључним мотиви: o Светли гробови / контраст у насловној синтагми; симболикаo Све је то гробље / ал је и колевка. o Они сјају сваком нараштају o То су ватре догласникo Кроз векове, кроз маглуo Дед унуку, отац сину... (дијалог, контрастни глаголи)o Коло младо, коло ново.../ дијалог са гробовимаo То бејаху идеали... (вредност идеала – живот празан, младост - пуста) Стилске фигуре у песмиАнтитеза (контраст): висина звезда и земљица, стари и нови гробови, даљњих еона и узвишена будућност, непосећени гробови и неки увек са свећом; „Где ја стадох – ти ћеш поћи! / Што не могох – ти ћеш моћи!”; „Живот празан – младост пуста”Градација: гробље је земља, вода, врт и градине, брда и долине, стопа, гроб до гроба; „који су те напред звали / који су те ојачали / који су ти крила дали”; „без њих би се малаксало / без њих би се брзо пало” Метафора: „Светли гробови”, „кроз векове, кроз маглину”, гласови продиру кроз свет мрачни; „свет би био гроб без цвета”, „кроз векове, кроз маглину”, гласови продиру кроз свет мрачни;Анафора: понављање више стихова једном речју - "гробље"Епитети: млада, виших, недогледног, клете, даљних, узвишеној, бистрим, мрачни, зрачни’, громким, божанском, светлог…
Хвала на пажњи!
Јелена Трошић
Јован Јовановић Змај: Светли гробови
bibliotekafp
Created on November 5, 2020
Start designing with a free template
Discover more than 1500 professional designs like these:
View
Animated Chalkboard Presentation
View
Genial Storytale Presentation
View
Blackboard Presentation
View
Psychedelic Presentation
View
Chalkboard Presentation
View
Witchcraft Presentation
View
Sketchbook Presentation
Explore all templates
Transcript
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
"СВЕТЛИ ГРОБОВИ"
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
Јован Јовановић Змај један је од највећих песника српске књижевности. Познат је као један од највећих лирских романтичара, а многи га знају и као једног од најбољих песника дечје поезије. Змај се родио 1833. године у Новом Саду.Са 28 година упознао је тада седамнаестогодишњу Ружу Личанин. Међу њима букнула је љубав, па су се врло брзо венчали и добили своје прво дете, сина Мирка. У то време Змај је почео да пише љубавне песме које ће касније објединити у циклус “Ђулићи”, његову најпознатију и најлепшу збирку (љубавних) песама. Инспирација за те песме била му је складна породична срећа и љубав према супрузи и деци.1863. године породица се преселила у Пешту. Тада је уписао Медицински факултет. Док је студирао, Змај је покренуо хумористички лист Змај по коме је овај песник добио надимак по којем га и данас најбоље знају. Змај је иначе сатирично прочитан датум 3. мај – датум када су Срби у Сремским Карловцима добили аутономију, али њоме нису били задовољни.Након што је постао доктор медицине, Змај се с породицом вратио у Нови Сад и тамо отворио лекарску праксу. У Панчеву је покренуо још један лист, Жижу. За све то време, Змај и Ружа добили су још троје деце, али ниједно од њих није преживело детињство. У почетку седамдесетих година 19. века Змају је умрло троје деце, међу којима је био и најстарији син. Ускоро му је умрла и супруга Ружа, оставивши Змаја самог с најмлађом ћерком. Змај је тада усвојио још две девојчице.Тада је почео да пише свој тужан, елегични циклус песама “Ђулићи увеоци”, у којима је исказао сву бол због губитка жене и деце. Јован Јовановић Змај умро је 1904. године у Сремској Каменици.
Повод за писање песме "Светли гробови"
Песму “Светли гробови” Јован Јовановић Змај је написао недуго после смрти његовог дугогодишњег пртијатеља Ђуре Јакшића. У њој је изразио веру у напредак, стваралачку повезаност међу генерацијама и неуништивост животних идеала кроз јединство живота и смрти, гроба и колевке. Нагласак песме је на улози великих људи у вечној тежњи човечанства према вишим циљевима и њихови светли гробови. Гроб је споменик смрти и место таме. Његова супротност су живот и светлост. Светли гробови спајају ове две крајности. Они су веза између почетка и краја, непрекидно коло које сједињује прошлост, садашњост и будућности. Гробови су симбол пролазности, заборава и потпуног нестајања, али и знак памћења и вековне мудрости. За песника гробови нису само почивалишта умрлих људи, тамна места на коме се живот завршава. Они светле духовношћу и представљају колевке нових снага, светла места око којих се скупљају нови нараштаји. Светли гробови преносе дух једног народа са колена на колено и дају смернице будућим нараштајима камо треба да иду. Они су подстрек новим генерацијама да наставе тамо где су њихови претходници стали, да се боре за своје идеале и своју отаџбину. Човек не нестаје својом смрћу. Он живи све док живи сећање на њега и док има оних који га памте. Неки људи живе вечно, кроз дела која су иза себе оставили и њихови гробови никада неће престати да светле.
Светли гробови
Песму “Свети гробови” Јован Јовановић Змај је написао за посело које су организовали ученици београдске гимназије 25. јануара 1879. године у корист породице покојног српског песника Ђуре Јакшића, који је био његов добар пријатељ. Спада у мисаоне (рефлексивне) песме са елементима родољубиве песме. Композиција песме "Светли гробови" је прилично неуобичајена, јер је чине строфе потпуно различите дужине, а то доприноси и необичном ритму песме. Бројни епитети и стилске фигуре (антитеза, метафора, персонификација, градација, анафора и поређење) дају посебну снагу овој песми.
Песник пита браћу да ли су били на гробљу и објашњава им шта све представљају гробови. Он приказује своје виђење гробља, на један потпуно другачији начин од онога каквим га ми најчешће видимо. Гробље је свуда око нас. На сваком месту којим прођемо налазе се остаци прошлих времена, подсетници на људе који су ту некада живели. Гробови су знак пролазности, смрти и заборава и историја живота и народа у прошлости. При самом крају строфе имамо чудно поређење: „Све ј`то гробље, ал` је и колевка!“ Гробље које важи за мрачан и тмуран појам повезано је са нечим веселим и светлим. Гробље означава смрт, тужно и мрачно место, а колевка нов живот, радост због рођења и светлу страну живота. Песник нам оваквим поређењем, поручује да су живот и смрт јако повезани, јер живих људи не би ни било да није било њихових предака. Такође нам поручује да су наши преци изузетно важни у нашим животима, јер да није било њих, не би било ни нас данас.
Песма почиње питањем, које песник упућује својој браћи, где под браћом подразумева припаднике свога народа: Бејасте ли, браћо моја млада, Да л' бејасте ви на гробљу када, Ај' на гробљу, на голему? — Та увек смо ми на њему. Гробље ј' земља ком се ходи; Гробље ј' вода ком се броди; Гробље — врти и градине; Гробље — брда и долине, Свака стопа: Гроб до гроба.
Нема броја ни именаУ висини звездам' свима,Камол' броја и споменаУ земљици гробовима!Милионе прогутала ј' тама,Црна тама многих тисућлећа,Нико их се више и не сећа,— Но погдеком увек гори свећа.Ил' је свећа, ил' је име светло,Ил' су дела која се не гасе,Па редове недогледног гробљаСвојим зраком красе.Ти гробови,Стари, нови,Они сјајуСваком нараштају —Кад се умље у прошлост удубиУ тамнини да се не изгуби;Кад се пустиш у давнине светеУ давнине и свете и клете,Да ти мисо пута не помете.То су ватре догласнице,Пружајућ' се из даљних еонаУ поворци оној дугој —Достављајућ' једна другојСтрујом која напред лети,Тежећ' само једној мети.Па се тако светли млази —Па се виде светли тразиЈедног духа разних доба,Духа коме нема гроба.— У гроб само сруши кости,Стресе пепо кој' му сметаБржем бују виша летаК узвишеној будућности.
У другој строфи песник већ говори прецизније на кога мисли када помиње светле гробове. Он мисли на оне људе који су оставили трага у историји, у било ком погледу. Говори нам о симболици гробова и указује да они светле и увек су окренути узвишеној будућности. Поједини гробови светле у тами заборава – гробови јунака, државника, научника и стваралаца, оних који су задужили свој народ, као што је песник Ђура Јакшић. Иако их је прекрила тама, њихова дела и даље осветљавају будућност потомцима и читавом нашем народу.
У овој строфи песник долази до поенте, исказујући поруку коју су наши очеви и уопште наши преци оставили нама, а ми ћемо опет нашим потомцима. Указује нам на величину жртава наших предака и говори нам шта је аманет дедова наших будућим нараштајима. Нераскидиву везу између прошлости и будућности показују стихови у којима борац борцу поручује:„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”„Што не могох — ти ћеш моћи!”„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”„Што ја почех — ти продужи!”„Још смо дужни — ти одужи!”Завршни стихови песме су уједно и жеља како за гимназијалце којима је рецитовао ове своје стихове, тако и за генерације које тек долазе.
Ко с' осврне да погледи Бистрим оком и погледом На гробове ове светле, Повеснице дугим редом, Мора чути како ј' живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикиво: „Где ја стадох — ти ћеш поћи!” „Што не могох — ти ћеш моћи!” „Куд ја нисам — ти ћеш доћи!” „Што ја почех — ти продужи!” „Још смо дужни — ти одужи!” То су збори, то су гласи Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни', Спајајући громким јеком И Божанском силом неком, Спајајући век са веком И човека са човеком.
Јован Јовановић Змај: Светли гробови
Књижевни род: лирика Књижевна врста: мисаона (рефлексивна) песма са елементима родољубиве песме Кључним мотиви: o Светли гробови / контраст у насловној синтагми; симболикаo Све је то гробље / ал је и колевка. o Они сјају сваком нараштају o То су ватре догласникo Кроз векове, кроз маглуo Дед унуку, отац сину... (дијалог, контрастни глаголи)o Коло младо, коло ново.../ дијалог са гробовимаo То бејаху идеали... (вредност идеала – живот празан, младост - пуста) Стилске фигуре у песмиАнтитеза (контраст): висина звезда и земљица, стари и нови гробови, даљњих еона и узвишена будућност, непосећени гробови и неки увек са свећом; „Где ја стадох – ти ћеш поћи! / Што не могох – ти ћеш моћи!”; „Живот празан – младост пуста”Градација: гробље је земља, вода, врт и градине, брда и долине, стопа, гроб до гроба; „који су те напред звали / који су те ојачали / који су ти крила дали”; „без њих би се малаксало / без њих би се брзо пало” Метафора: „Светли гробови”, „кроз векове, кроз маглину”, гласови продиру кроз свет мрачни; „свет би био гроб без цвета”, „кроз векове, кроз маглину”, гласови продиру кроз свет мрачни;Анафора: понављање више стихова једном речју - "гробље"Епитети: млада, виших, недогледног, клете, даљних, узвишеној, бистрим, мрачни, зрачни’, громким, божанском, светлог…
Хвала на пажњи!
Јелена Трошић