Uvijek ima nade, M. Milčec

Uvijek ima nade

Marica Milčec

Bio je sasvim običan dan u morskoj uvali. Orade Nada i Milada prevrtale su kamenčiće u potrazi za slasnim zalogajčićima. A onda…

Odjednom, iz čista mira, zatreslo se dno mora pod njima. Strašan ih je cunami, razoran val što ga budi potres na dnu mora, silovito ponio.

Munjevitom brzinom i zastrašujućom snagom kotrljao ih je po dnu. Bili su uzaludni svi pokušaji da se uhvate za alge, sklone uz stijenu…

Kada je prošao, sve je utihnulo, a naše su oradice zbrajale štetu. – Ajoj, ostrugao mi je sve ljuskice s lijevog i desnog boka! – jadikovala je Milada. – Sigurno ti je koja ostala. – nadala se Nada.

Ali ni ona nije bolje prošla. Osim toga ih je, razbojnik jedan, odvaljao u špiljicu, daleko od rodne uvalice. Na ulaz je, grubijan jedan, navaljao kamenje.

Pokušale su ga skloniti, ali bez uspjeha. Previše su iznurene, onako jadne i oguljene. Vrijeme je prolazilo. Pomoći niotkuda! – Ajoj, umrijet ćemo ovdje! – jadikovala je Milada. - Naći će nas! – nadala se Nada. A onda….

Petog dana od potresa pomaknuo se najveći kamen na ulazu u špiljicu. Bez pol muke u stranu ga je gurnula hobotnica Olgica. Pomagali su rakovi, lignje i morski konjići. Oradice su bile spašene!

- Ne mogu ovakva van, vidjet će me, gola sam! – jadikovala je Milada. - Ma neće, noć je sada! – nadala se Nada.

Pred špiljicom ih je čekalo sve živo iz rodne uvalice. Na mjesečini su se lelujavo ljeskale ljuskice na ribljim bokovima. A onda…

Svaka je ribica, oradica ili ne, sa svog boka, lijevog ili desnog, otkinula jednu, samo jednu ljuščicu…

Oradice Milada i Nada opet premeću kamenčiće na dnu rodne uvalice. Cunami je samo ružna uspomena!